Individualna i društvena patologija
su mnogo više povezane nego što bismo želeli

1. 
   

   Zbog Martinog fanatičnog samouništavanja koje personificira savremenu neurozu neuspeha, i zbog njene kompulzivne zavisnosti od seksa i alkohola, kritičari su šezdesetih godina pisali da je „Ko se boji Virdžinije Vulf“ predstava samo za vulgarno orijentisane žene. Nisu shvatali da je to subverzivna drama u kojoj je žena prvi put postala aktivna figura. Nije bila samo podrška muškarcu, već ravnopravan gubitnik. Pametna, pijana, energična, vulgarna žena jednostavno ne može biti protagonistkinja drame sa kojom bi se žene tog vremena trebale identifikovati. Međutim, žene današnjice mogu itekako. Toksični opsesivni odnosi, ponižavanje, psihičko mučenje često prelaze granicu ludila i kulminiraju u patologiji i fizičkom nasilju. Paralele s modernim partnerskim odnosima, gde se u ime ljubavi vodi borba za dominaciju su mnoge  ̶  kaže čuvena slovenačka glumica Nataša Barbara Gračner.

2. Prvakinja drame SNG Ljubljana u čijem je kvantitetom i kvalitetom bogatom opusu čitav  niz rola kojima je osvojila i publiku i kritiku. Pomenimo tek one u predstavama „Ko se boji Vrdžinije Vulf“ (režija Ivica Buljan), „Braća Karamazovi“ (režija Mila Korun), „Mletački trgovac“ (režija Eduard Miler), „Jugoslavija, moja dežela“ (režija Ivica Buljan)... Ovdašnja publika imala je prilku da je gleda i na Bitefu u ostvarenjima „Ali strah jede dušu“ ( režija Sebastijan Horvat), „Biblija, prvi pokušaj“  (režija Jernej Lorenc).  Njen je neverovatan dar zablistao i na malim i velikim ekranima („Pero“ režija Damjan Kozola, „Jezero“ režija Klemen Dvornik i Matevž Luzara, „Zbudi me“,režija Marko Šantić, itd.).
   Uspešno se bavi profesurom, odnosno pedagogijom, a u oktobru bila je i član Bitefovog žirija.
   Hroničari beleže da je nakon diplomiranja mogla da bira između ponuda nekoliko pozorišnih kuća, da je odabrala Slovensko mladinsko gledališče jer ju je tamo pozvao čuveni reditelj Eduard Miler, te da je posle sedam godina postala član drame SNG Ljubljana.
   Kako su mediji zabeležili, pozorišni znalci regiona, a i šire, apostroforaju njen vanredan glumački volumen, posvećenost, sjajna izvođenja… Uvek nova, tačna, inspirativna, svoje brojne role vajala je duboko, slojevito a tako prijemčivo, čineći da od krvi i mesa postanu i neizgovorene slutnje, i pritajene ideje, i damari bića koji određeni lik čine takvim kakav jeste.
   Razgovor za „Ludus” dogovoren je u vreme Bitefa a potom, zahvaljujući internetu, rađen na relaciji Beograd  ̶  Ljubljana.

   Bitef je za nama, bili ste u žiriju. Sa ovom nevelikom vremenskom distancom  ̶  kakvi su utisci o festivalu?
   -Kad sam dobila poziv, malo sam se preplašila da li ću moći obaviti taj zadatak. Naravno, osećala sam se vrlo počašćeno, jer je Bitef, sa svojom pedesetogodišnjom tradicijom, konstanta na svetskoj mapi festivala izvođačkih umetnosti. Ali strah je bio nepotreban. Cela festivalska ekipa je bila izuzetno posvećena, radna atmosfera među ocenjivačima puna poštovanja i konstruktivna, pa i predstave su bile uvijek rasprodate. Biti deo tog homogenog društva koje se kreće po različitim mestima i prisustvuje životu u fiktivnom obliku je čisti užitak. Osećaj izolacije od sveta je trenutno zastrašujuć, pa su takva utočišta, gde se okupljamo i prepustimo nečemu da nas smiri ili izazove, još potrebnija. Te duševne oaze su na Bitefu tako raznolike da je bila izuzetno teška odluka u vezi sa dodelom nagrada. Videli smo nekoliko stvarno dobrih predstava sa tematskom linijom okrenutoj problemima savremenog sveta, nekoliko inovativnih pristupa unutar estetskih dostignuća, koji daju smisao i postavljaju pitanja o etosu savremenog čoveka, snažnu konceptualnu društveno-političku kritiku, koja ipak, uglavnom u jednoj ili dve predstave, ostaje sa slabom interpretativnom ekspresijom samo u polju konceptualnih skica. Možda sam, kada su u pitanju izvođenja predstava, toliko zahtevna jer sam kao glumica deo kreativnog procesa režijskih poetika, u koje ulazim sа svestranšću da ih treba obogatiti i nadograditi. Jer, prisustvo na sceni mora odražavati mnogo više od samog koncepta projekta.

   Po povratku u Sloveniju šta je „zaigralo glavnu ulogu“ u vašem profesionalnom životu. Neka nova rola? Profesura?
   -Ove godine mentoriram novu generaciju studenata dramske igre na AGRFT-u i igram u pet predstava različitih pozorišta. Početkom decembra imam premijeru u Cankarjevom domu, po tekstu Jeana Morboeufa „Šta se desilo s Beti Dejvis i Džoun Kroford?". Duhovita pisana korespondencija holivudskih diva, koje tokom snimanja filma „What Ever Happened to Baby Jane?" osećaju bol i strah zbog objektifikacije i pasivizacije žene, jer ih kao ikone fabrike snova skidaju sa trona zvezda. Odličan tekst, sjajna koleginica Jana Zupančič, a u autorskom timu čak dvojica Beograđanina: režiser Nikola Ljuca i scenograf Lazar Bodroža.

   Raznim ulogama osvojili ste i kritiku i publiku u regionu, ovdašnja (beogradska) još pamti neka vaša izvođenja. Da li će vaša Marta tj. predstava „Ko se boji Virdžinije Vulf“ u režiji Ivice Buljana, kako se nezvanično može čuti, gostovati u Beogradu?
   -I ja sam čula da dolazimo u Beogradsko dramsko pozorište. Bili bi veoma srećni ako se to gostovanje ostvari, i iskreno se nadam da ćemo se videti.

   Ko je i kakva je Marta iz vaše vizure? U kom i kakvom smislu se taj lik i taj komad prepliće sa našim životima danas?
   -Zbog Martinog fanatičnog samouništavanja koje personificira savremenu neurozu neuspeha, i zbog njene kompulzivne zavisnosti od seksa i alkohola, kritičari su šezdesetih godina pisali da je ovo predstava samo za vulgarno orijentisane žene. Nisu shvatali da je ovo subverzivna drama u kojoj je žena prvi put postala aktivna figura. Nije bila samo podrška muškarcu, već ravnopravan gubitnik. Pametna, pijana, energična, vulgarna žena jednostavno ne može biti protagonistkinja drame sa kojom bi se žene tog vremena trebale identifikovati. Međutim, žene današnjice mogu itekako. Toksični opsesivni odnosi, ponižavanje, psihičko mučenje često prelaze granicu ludila i kulminiraju u patologiji i fizičkom nasilju. Paralele s modernim partnerskim odnosima, gde se u ime ljubavi vodi borba za dominaciju su mnoge, i ukazuju da su individualna i društvena patologija mnogo više povezane nego što bismo želeli. Još uvek se suočavamo sličnim očekivanjima i pritiscima društva kao što ih je Marta osećala, patrijarhalni obrasci su daleko od nestanka. Njena preformulisana pesma „Ko se boji Virdžinije Vulf“ je, dakle u drami, vrisak žene koja bi se želela ostvariti u kreativnom smislu, ali nema snage za taj korak. Olbi je rekao da su Džordž i Marta zavisni jedno o drugome i da osećaj zavisnosti, čak i inteligentnim ljudima, sprečava da se razdvoje. Samo ovako lucidna i duhovita osoba može napisati tako kompleksnu dramu međuljudskih odnosa, koja kroz preteranost emotivnih stanja pruža glumcima punokrvne likove koje mogu naseliti krvavom unutrašnjošću. Marta me ispunjava i zato što nakon dugog vremena igram s Brankom Šturbejem i ponovo sarađujem s Ivicom Buljanom.

3. 
   Nataša Barbara Gračner, foto: Peter Uhan
4. 
   

   Marta i Džordž svojevrsno rešenje svog komplikovanog odnosa pronalaze u iluziji o imaginarnom deteta, i to su trenuci kada su najbliži. Može li se uopće tako živeti?
   -Da, u pravu ste. Najviše ih povezuje njihov imaginarni sin, koga nisu mogli biološki ostvariti. Veza s maštarijom je jedina nit koja ih održava u životu. „Nekada su ljudi verovali u božanstva. Onda su došle revolucije  ̶  industrijska, francuska, frojdovska, marksistička. Bog i Apsolutno su nestali. Za pojedinca je to veoma teško i neprijatno. Sve što mu preostaje je „maštarija ili samoproučavanje“, rekao je Olbi. I to je u posleratnom američkom društvu, kao i danas, isto izazovno pitanje. Kako uopšte možemo preživeti bez iluzija, da nas društveni pritisci i očekivanja ne guše? Imaginarni svet kao krajnji oblik bekstva, u ovim trenucima svakako je jedan od spasilaca za povlačenje iz zastrašujuće stvarnosti.
   
   Šta Vam je najbitnije kad radite neku ulogu? Kako tragate za likom? Kako ga oblikujete?
   -Samo delovanje iz antilogosa pruža mi priliku za neočekivane dimenzije stvarnosti. Zato se tokom procesa stvaranja uvek trudim da isključim svoj um. To je za mene naporan proces, jer imam sklonost ka analitičkom prefekcionizmu, što sputava moj kreativni nagon. Ali kada se prepustim beskonačnosti i postanem sredstvo kosmičkih sila, u meni se bude mnogostrukosti. Pesojeve mnogostrukosti. Radi se o ekstatičnom formiranju mnoštva, koje se probudi ispod obloga urbanog života. Sve postaje istovremeno stvarno i imaginarno, fluidno i metamorfozno. Ponekad u tom zbrkanom nizu znakova mogu da uočim nešto novo, čega se uhvatim i tako naoružana pokušavam da uđem u emocionalne, misaone i obrasce ponašanja likova koje naseljavam. ili me oni naseljavaju... još uvek se pitam kako je s tim. Ali ponekad stvarno otkrijem nešto što nisam nikada ranije znala ili osećala. I to „nešto"... ne znam, možda je to samo spontana reakcija ili moć transformacije suočavanja sa samim sobom... ali zbog tog „nečega", meni je moj posao najlepši na svetu.

   Koje su po Vašem mišljenju ključne odrednice današnjeg pozorišnog života u Sloveniji?
   -Nastaju nove prakse koje se proširuju na intermedijalne i druge savremene umetničke izraze, povezujući se kreativno i u polemičkom društvenom kontekstu sa upotrebom novih tehnologija. Ovo uključuje inovativne online projekte, instalacije i performanse, koji pokušavaju opstati, pre svega u vaninstitucionalnim prostorima, suočavajući se s nepovoljnim odnosom koji im država pruža. Situacija prekarnih radnika i samozaposlenih u kulturi u Sloveniji je zaista alarmantna. U pozorištima se polako vraćamo pričama i ponovo uspostavljamo teatar glumca, što me izuzetno raduje. Imamo raznolike pristupe odličnih reditelja mlađe i srednje generacije, koji glumcima pružaju dobar teren za kreativno izražavanje. I naravno, imamo i izvanredne glumce, s kojima je zajedničko igranje čisti užitak.

   Kada smo razgovarale za „Blic“, tokom Bitefa, u osvrtu na ono što obeležava društvenu realnost i svakodnevicu ovih prostora rekli ste: „Ksenofobija, konzervativizam, kriza zapošljavanja, glad, siromaštvo, korumpirane političke aktivnosti, polarizacija društva i podrivanje osnovne socijalne pravde uništavaju elementarne moralne norme i tako se u ljudima, u narodu skuplja i taloži kompleks poniženja. A to je fantastična baza da narod bude tih i poslušan”. Kuda to vodi? Može li se običan čovek tome odupreti?
   -Ne može, ako je Čovek. Jer ako je Čovek, onda nema takve odvratne karakteristične osobine i nema odbrambene mehanizme koji bi ga štitili od monstruma ovog izgubljenog vremena. Sve to vodi u propast, nažalost, stvarno ne vidim drugi put. Ali kao što bi rekao naš Srečko Kosovel „sve umire u zlatnoj melanholiji večeri“.

5. Tatjana Nježić