Usamljenost digitalnog vremena 

1. 
   

   Predstava Yankee Rose Beogradskog dramskog – iskustvo prve saradnje našeg reditelja evropske reputacije Miloša Lolića i čuvene glumice Danice Maksimović

2. 
   Miloš Lolić (foto: R.H.Werner)

4. Miloš Lolić je reditelj sa uspešnom karijerom u evropskim pozorištima. Počasni je državljanin Austrije i vlasnik brojnih značajnih međunarodnih pozorišnih priznanja. Dva su razloga za njegov povratak u rodni grad i Beogradsko dramsko pozorište – savremeni domaći tekst i prva profesionalna saradnja s majkom, glumicom Danicom Maksimović. Komad Slobodana Obradovića Yankee Rose, s podnaslovom Slike iz Amerike, Lolić postavlja na malu scenu ovog pozorišta, kao groteskno razuzdan, ironičan, i duboko tragični mjuzikl o fenomenu američkog sna i medijskih manipulacija.
   Drama je smeštena u devedesete, u vreme nastanka rijaliti TV programa, mogućnosti da niko postane neko s novcem i medijskom pažnjom. Glavna junakinja kreće sa socijalnog dna, bavi se sumnjivim profesijama, a zatim postaje planetarno poznata i popularna, tako da ne mora ničim da se bavi, a mnogo zarađuje. Ona je, kako kaže Periša Perišić, dramaturg predstave, prekardašila pre svih Kardašijana i pre bi umrla nego se predala. Šta god da joj se događa, ona ide dalje, za ničim zasluženom slavom i velikim novcem. Visoka je i tragična cena koju plaća za to. Danica Maksimović En Li zvanu Amerika igra moćno i uverljivo.
   Uspon i pad glavne junakinje posmatramo kroz prizmu crnog humora s brojnim referencama pop kulture, uz muziku i songove koje je komponovala Nevena Glušica i sjajne muzičare. Likove važne za život i karijeru glavne junakinje tumače glumci Ivana Nikolić, Iva Ilinčić, Milan Čučilović, Luka Grbić, Ivan Zablaćanski, Amar Ćorović...
   Neobična je predstava Yankee Rose (premijera 5. 11. 2022, na Maloj sceni „Predrag Pepi Laković“) o zahtevnom i teškom putu žene u kapitalizmu i globalizovanom svetu.
   
   Razgovaramo s glumicom i rediteljem o tome kako je izgledala njihova prva pozorišna saradnja...
   Danica: Bilo je teško, baš teško. Moj sin Miloš je u pozorištu nešto posebno. Ima neku svoju priču, neku svoju čistu rediteljsku liniju, a opet glumac je u centru pažnje njegovih predstava. On gleda da što više smanji sve što opterećuje glumca. Ali to kako je meni zamislio ovu ulogu nije bilo nimalo lagano. Sada mislim da je bio u pravu. Stalno sam se bunila tokom proba, ali sam ga uvek poslušala zato što smatram da je kreirao predstavu iz svoje priče, zato sam mu poverovala. Bilo je trenutaka kad odem kući uplakana, naljutim se i otplačem. On me pusti, a zatim zove i pita – jesi se smirila. Sada sam sigurna da je bio u pravu. Tako da je naša predstava zajednička gradacija emocija, ali i saradnja na prilično visokom nivou. Zašto to mislim? Zato što sam radila s velikim rediteljima. Dugo sam u ovom poslu i nekako sam poredila. Rekla sam mu da mi je ova saradnja najteže što sam do sada radila. Ali volim što smo uradili ovu predstavu. Možda i nikad više nećemo sarađivati, ali nek smo jednom uradili nešto zajedno.
   Miloš: Danicu sam za ovu predstavu odabrao zato što je glumica za koju sam siguran da može sve. Tekst koji sam izabrao da radim s njom tražio je njena ogromna ulaganja. Od malih nogu znam da je ona spremna da se svakoj predstavi cela da. Uvek! Njoj nije bitno da li igra glavnu ili sporednu ulogu. Ovde je praktično tokom cele predstave s publikom. Pozvao sam je u podelu jer sam znao da ovo može da iznese. Mislim da ulogu koju igra u ovoj predstavi ne bi svako mogao da iznese. Ne govorim ovo da bih je hvalio nego zato što je ona zahtev koji je tekst izneo pred nas bila u stanju da ispuni.
   Danica: Pitala sam ga da li bi imao neku drugu glumicu da nisam mogla ili da mi se to nije dopalo. On ne odgovara. Gleda me dugo, ćuti, maše glavom i razmišlja. Čim razmišlja, znači da nema odgovor. Miloš me odmalena gleda kao glumicu. Mislim da se nekako zbog toga opredelio za režiju. Dolazio je sa mnom u pozorište, prvi čitao moje tekstove i gledao moje predstave. Znao je sve songove koje sam radila na Terazijama. Tako je sve krenulo od mame, zatim preko Bitefa, posle i mnogih drugih stvari vezanih za pozorište. Išao je u inostranstvo da gleda predstava i veoma se zanimao… nisam u početku to znala, pa me je iznenadio što je otišao na Akademija, baš sam bila zatečena. Mislila sam da hoće na likovnu akademiju. Mnoge druge profesije su ga zanimale, filozofija, na primer… Bila sam šokirana kad mi je spomenuo režiju. Ponosna sam na svoje dete, znam da to ne moram da vam kažem, ali želim. On jeste bio strog dok smo radili ovu predstavu, jeste bio zahtevan… ne troši ni minut vremena. Ovo je za mene bilo stvarno stresno. Ali primetila sam da uvek poštuje saradnike, hoće da sasluša, hoće da pomogne da dođeš do spoznaje šta zapravo želi.

5. 
   Danica Maksimovićć (foto: P.Đorđević)

7.  

8. Yankee Rose je priča o usponu i padu jedne neobične žene. Kako biste objasnili taj komad?
   Miloš: Činjenica je da nisam čak ni za sebe pokušao da ga definišem u jednoj rečenici. Otvara brojne teme koje precizno obrađuje i u tom smislu nikada nisam planirao da u radu na predstavi dolazim s definicijama za glumce i da im bilo šta jednom rečenicom objasnim.
   Danica: Ima dosta tragikomičnih elemenata u liku koji ovde tumačim. Ali to su samo situacije. Ja to ne igram. Igram ženu koja je borac, koja želi da ode iz male sredine i da se vine u visine. To joj se dogodilo kada je shvatila kojim ličnim adutima može da se probije i dođe do velikih gradova i do naslovnih strana i do obožavanja, da bude kultna ličnost i mit. Ovo je veliki zadatak za glumicu. Morala sam da se potrudim da ni u čemu ne preterujemo, da bude nekako istinito prikazano, u surovoj stvarnosti.
   
   Koliko je to i priča o usamljenosti?
   Miloš: Taj tekst svakako govori i o usamljenosti. Mada bih pre rekao da se većina tekstova koje sam radio u ovoj fazi odnosi na tu temu. Kaspar u Jugoslovenskom dramskom, na primer. To je priča o usamljenosti. Yankee Rose nije samo o usamljenosti. Ovde, ako i jeste o usamljenosti, onda je to usamljenost u kojoj smo svi neprekidno izloženi i stalno okruženi ljudima. To nije ona usamljenost kada nemate nikoga nego usamljenost kada ste diskonektovani i od samog sebe i kada ne možete zapravo da nađete ni trunku vremena da se bavite sobom. Rekao bih da je to usamljenost savremenog društva u kojem ste konstantno nasilno izloženi, kada postoji pritisak da stalno učestvujete, tako da je to jedna specifična usamljenost, rekao bih nekog digitalnog vremena.
   Danica: Da to je priča o usamljenosti. Koliko god ona bila obožavana, koliko god da su mediji okolo, koliko god da ima novca, koliko god da je bogata, koliko god postala multimilionerka, ona je usamljena. Ona ima dete i dogodi joj se jedna tragedija… to je zaista ozbiljan zadatak, ozbiljan, koji mi je moj sin dao. Ali ne žalim se.
   
   Miloše, zašto ste radili na praznoj Maloj sceni Beogradskog dramskog kad znamo da stalno podižete produkcijske lestvice?
   Tražio sam i insistirao da radim na Maloj sceni. Zanimalo me je da se u sezoni u kojoj Beogradsko dramsko postavlja na Veliku scenu klasiku sa ozbiljnim roditeljskim imenima povučem u jedan mali prostor, da radim nešto intimnije, nazvaću to garažnim prostorom. Tako da sam odustao od velikih tehničkih zahteva, između ostalog znajući da novca u Beogradu stalno nedostaje. S druge strane, mislim da je šarm ove predstave u tome što je intimna, garažna. Ovde sam namerno hteo da vidim da li mogu da se izborim sa, nazovimo to siromašnim pozorištem.
   
   Šta za vas sada znači povratak kući? Kući kao domu i kući u pozorištu?
   Sve više mi znači. Kako godine odmiču shvatam da to i nije povratak nego jedino pravo mesto gde mogu sebe suštinski da izazovem, i da onda to što ovde naučim ili doživim tamo negde primenim i razvijam. Tako da to za mene više nije samo povratak već neminovnost. Zadaci koje sebi ovde zadam inspirišu me za dalje.

9. Olivera Milošević

   
   

10. 
    Danica Maksimović i Luka Grbić u predstavi Yankee Rose, BDP (foto: Dragana Udovičić)