Jubilarni pedeseti Festival „Dani komedije“

2. 
   Ilustracija Jugoslav Vlahović

Opipavanje pulsa epohe igrom između komičnog i dramskog

1. 
   

   U vremenima u kojima živimo sasvim posebno značenje dobilo je pitanje: Šta je smešno? Postavio ga je još prošle godine svojom selekcijom reditelj Nebojša Bradić. Današnjica se, naime, dramatično razlikuje od jučerašnjice. Čini se – barem onima koji imaju duže iskustvo – da se promenilo dovoljno toga da pokatkad izgleda da stvarnost u kojoj živimo sve teže razumemo.

2. Aleksandar Milosavljević, selektor
3. 
5. 
   Plakat 50.festivala „Dani komedije“ , autor Slobodan Štetić

8. Pa ipak, šta god da se dogodilo i koliko god da smo se promenili, jedno je ostalo isto – pozorište je i dalje ogledalo života. Naravno, teatar nije obično zrcalo. Ogledajući se u njemu, takvom kakvo je, možemo, između ostalog, prepoznati i neke od elemenata onoga što se u međuvremenu promenilo.
   Otuda se zapravo nameće pitanje: Da li se danas smejemo istim stvarima koje su nam bile smešne pre desetak i više godina? Odgovor nudi poređenje repertoara ranijih izdanja jagodinskog festivala, još iz doba kada je bio svetozarevački, s današnjom ponudom ovdašnjih pozorišta. Naime, sve je manje komedija koje svoje pogonsko gorivo pronalaze u veselim gegovima, lakim šalama, banalnim nesporazumima, u zavirivanjima ispod bračnih postelja i u plakare spavaćih soba, a sve su češće predstave koje gledamo sa osmehom, no u kojima se kroz duhovite dijaloge raspravlja o ozbiljnim temama. Tada se prožimaju komično i dramsko, komedija se često pretvara u satiru, žaoka satire se neretko transformiše u žestoku političku kritiku, ili duhoviti dijalozi postaju dramatična preispitivanja suštine sveta na koji smo osuđeni.
   Savremeno pozorište kao da ima potrebu da nanovo aktuelizuje slavne rasprave između Antona Pavloviča i Konstantina Sergejeviča, koji su se sporili o tome šta je pisac napisao a reditelj režirao. Čehov je verovao da je napisao komedije, dok je Stanislavski bio ubeđen da Čehovljeve komade na scenu valja postaviti kao drame.
   Komedija, međutim, danas ima još nekoliko zadataka – samo naizgled novih. Mora, recimo, da uvaži jezik političke korektnosti (kao da, menjajući ono što je za promenu, i u minulim vremenima nije morala da bira reči), da vodi računa o osetljivosti vlasti (što je, u većoj ili manjoj meri, uvek i svuda bio problem), te da ispuni zadatak nametnut kurentnim temama. Takvih je uvek bilo, samo što ih je nekada određivao život, a danas to čine tematski definisani kriterijumi pozorišnih repertoara, razni konkursi i horizont očekivanja publike koji diktiraju rijaliti mediji.
   Iz ovog ugla gledano, možda je, paradoksalno, na naš teatarski život blagotvorno delovala prinudna pauza, učinila nas ozbiljnijima, pa je i zato prošlogodišnja Bradićeva selekcija adekvatno korespondirala sa izmenjenim kontekstom, drugačijim od onog koji je postojao pre pandemije. Upravo je njegov izbor za 49. Festival „Dani komedije“ pokazao do koje mere su vreme i život promenili naš odnos prema komediji, komičnom i smehu. Neke od najboljih komedija koje sam do sada imao priliku da gledam uspešno izbegavaju ove „zamke“ i „minska polja“, ili se čak s njima duhovito poigravaju.
   Čak i da mi nije bila namera da sledim Bradićev lanjski trag, ponuđena produkcija i senzibilitet najboljih komedija ne bi mi dozvolili da načinim drugačiji ovogodišnji izbor. U ovakvom svetlu, dakle, valja razmatrati i predstave koje predlažem za 50. „Dane komedije“.
   1. Aleksandar Popović, Razvojni put Bore šnajdera, režija Egon Savin, Jugoslovensko dramsko pozorište
   Sve ono što je nekada činilo ovaj komad Ace Popovića atraktivnim, i zbog čega je svojevremeno proglašen najboljim dramskim tekstom posleratne srpske dramske književnosti, u dlaku na isti način funkcioniše i danas, potvrđujući da je i Popović, isto kao i Nušić ili Sterija, večiti savremenik svakog ovdašnjeg naraštaja. Baš zato je reditelj Egon Savin u predstavi Jugoslovenskog dramskog sačuvao sve elemente priče u vremenu u kojem je i Popović smestio radnju drame – da bi pokazao učaurenost ovdašnjih mentaliteta i nepromenjivost karaktera, baš kao i istorijskih okolnosti koje uvek iznova opterećuju našu sudbinu. Smešno? Da, ali na kakav način.
   2. Kristofer Djurang, Vanja, Sonja, Maša i ostali, Ksenija Krnajski, Atelje 212
   Onaj ko, zaveden imenima glavnih junaka Djurangove drame, bude u ovoj predstavi tražio Čehova – neće ga naći. A opet, u svemu što se u komadu i na sceni bude događalo ima toliko mnogo čehovljevskog. Ponajpre nemoći čoveka da sačuva duhovitost i kada mu život nametne dramatična događanja, i onda kad više ne mogu da ga reprezentuju ni beketovski klovnovi, pa svaki njegov napor da sačuva vlastito dostojanstvo ispada komičan. Zbivanjima u ovoj predstavi smejemo se kao što se, možda, Čehov osmehivao pišući neke svoje drame. Kontekst je, naravno, drugačiji. Primeren ovom vremenu i standardima ovdašnjeg teatra.
   3. Minja Peković, Bravo za klovna, režija Minja Peković, Narodno pozorište / Kazalište / Nepszinhaz Subotica
   Samo vrhunski teatar može kroz prividnu klovnijadu, kroz poigravanje svim elementima života i scene (sagledanih, dabome, kao odraz u iskrivljenom ogledalu) da govori o najozbiljnijim, katkad i tragičnim životnim situacijama, jer su komika, duhovitost i iskrenost jedini način da komuniciramo sa Sudbinom. To je, nekoć, uspelo Edit Pjaf, a evo sada i Minji Peković.
   4. Aleksandar Popović, Ljubinko i Desanka, režija Milan Nešković, Narodno pozorište „Toša Jovanović“
   Aleksandru Popoviću kao dramskom stvaraocu moguće je, kao i svakom klasiku, pristupiti na različite načine i u njegovim komadima pronaći mnogo toga – političku žaoku, podsmeh društvenom trenutku, aluziju na aktuelno stanje civilizacije…, ali je bez izuzetka u svakoj komediji ovog pisca prisutan i fini smešno-gorki pogled na sudbinu takozvanog malog čoveka, onoga čija je svakodnevica vazda, s jedne strane, određena neumitnim okolnostima, dok je, s druge, čvrsto utemeljena u ličnoj kombinatorici, u svojevrsnom kockanju sa životom, u koju svako ulaže sva svoja maštanja i nepokolebljive nade da će biti dobitnik u za njega presudnoj životnoj „partiji“. Upravo je to u ovom Popovićevom komadu na sebi svojstven, maštovit način, tražio i pronašao Milan Nešković.
   5. Dušan Kovačević, Radovan Treći, režija Vito Taufer, Narodno pozorište Sombor
   Dušan Kovačević je iz mnogo valjanih razloga svojevremeno ispod naslova ovog komada zapisao „bolna komedija o samoizdaji“. Njegov literarni junak nije pali anđeo iz Šekspirovog Ričarda Trećeg, kojem je dosuđeno da precizno odigra svoju rolu u Velikom mehanizmu istorije. Kovačevićev Radovan je „čovek iz zavičaja“, i baš će to biti njegovo suštinsko određenje – i lično i društveno i povesno, a upravo će u njemu reditelj Vito Taufer stvoriti polazište za predstavu u kojoj se kovačevićevski kalambur završava upravo onako kako se uvek i svuda okončavala svaka samoizdaja.
   6. Kokan Mladenović, Bilo jednom na Brijunima, režija Kokan Mladenović, Bitef teatar
   Na jasnom tragu Tarantinovog filma Bilo jednom u Holivudu Mladenović gradi priču o onome što se moglo dogoditi a nije se desilo, o osobama koje su mogle da se ponašaju i rezonuju na određene načine, ali nisu, jer je istorija neumoljiva, jer ima svoja pravila, ali i stoga što, shodno tim pravilima, niko od aktera ove priče, kao ni kod Tarantina, nije vlastan da bude ono što bi (možda) želeo, pa ni ono što bismo mi (eventualno) voleli da su oni bili. Upravo će ovaj raskorak između istorije, njihovih (mogućih) želja i naših (izneverenih) očekivanja i (najverovatnijih) projekcija biti izvor i smeha i tragike. I, dabome, po tome će daleko prevazići priču o Titu, Jovanki, Elizabeti i Ričardu.
   7. Ežen Jonesko, Ćelava pevačica, režija Jagoš Marković, Centar za kulturu Tivat
   Na sjajnom i duhovitom prevodu Nevena Staničića na bokeški, Jagoš Marković nadgađuje Joneskov komad, ali i otkriva nove dimenzije joneskovskog apsurda, stvarajući urnebesnu predstavu, koja, međutim, neprestano vibrira posebnom vrstom mediteranske melanholije, ali i tipičnim bokokotorskim dišpetom. U njima se prepliću i pretapaju duhovitost i tuga, sjaj minulih vremena i surova stvarnost, koja bi da izbriše svako sećanje na ono što je nekada bilo.

9. Aleksandar Milosavljević

10. 
    Ilustracija Jugoslav Vlahović