ludus

  1. Intervju: Marta Bereš

    KAD IMAŠ POVERENJE U ŽIVOT – UVEK SE NEŠTO OTVORI 


    1. Pandemija je kod većine ljudi samo pojačala ono što i inače žive, o čemu razmišljaju: ako je to nezadovoljstvo, onda su nezdovoljniji, ako je to sklad, onda je to poraslo u njima – kaže Marta Bereš

    2. slika
      foto: Nora Trokan


    3. Svoju glumačku imperiju već neko vreme gradi sama, kao slobodan umetnik. I čovek. Kaže da je to jedino iskreno, da najbolju sebe daje kada je odgovornost u njenim rukama.
      Oduvek je bila ludo hrabra, videlo se to još pre glumačke akademije, kada je kao Jerma hodala Đačkom scenom, kročivši prvi put daskama što život znače. U međuvremenu je prokrstarila mnogim pozorišnim scenama Srbije, susedne Mađarske, regiona i sveta (u Nju Delhiju je pre 10 godina igrala Brecht - The Hardcore Machine)...
      Pre nekoliko godina je, na vrhuncu karijere, u datom trenutku u matičnom pozorištu „Kostolanji Deže“ odlučila da postane slobodan umetnik. Odluka nije bila ishitrena, dugo je, veli, o njoj razmišljala. Kada je prelomila, stizali su je povremeno razni strahovi, ali uspela je da se izbori s njima. Onda je došla korona i dugi pandemijski period koji je za nju, kaže, možda i najsrećniji period u dosadašnjem životu.
      O tom svom sadašnjem osećanju sveta Marta Bereš je govorila za Ludus sa svoje ušuškane palićke adrese, s koje lako stiže i u Novi Sad, i Beograd, ali i u Budimpeštu odakle je nedavno stigla primaljiva ponuda da promeni status slobodnog umetnika...
      Kako ste preživeli koronu, bar ove prve ili već koje faze? Da li ste i u kom smislu uspeli tu neočekivanu situaciju da preokrenete u svoju korist?
      Sva sreća pa se kao porodica nismo sreli licem u lice s koronom. Znam da neće lepo zvučati, jer je pandemijsko vreme mnogim ljudima bio težak period, ali meni je to možda bio i najsrećniji period u životu. I inače volim da budem sama, i mnogo sam sama sa sobom bila i pre pandemije, pa mi ta samoća nije teško pala, osim kada se nije moglo izlaziti u prirodu. To mi je nedostjalo, ali bila sam s onima koje najviše volim, s mojom porodicom.
      Ne mislim da sam nešto krucijalno naučila, samo što su se prioriteti pojačali i nekako mi se sve iskristalisalo, izdvojilo bitno od nebitnog, ne želim više da trošim vreme na nebitne stvari. Generalno, mislim da je ovaj period kod većine ljudi samo pojačao ono što inače žive i o čemu razmišljaju: ako je to nezadovoljstvo, onda je to pojačano, a ako su to sklad i neka zahvalnost, onda se pojačalo to. Shvatila sam koliko sam zahvalna i srećna u svemu ovome gde sada postojim.
      I pre pandemijske centrifuge svako od nas je imao neke dileme s kojima se mačevao srednje uspešno ili neuspešno. Kako ste se izvukli iz nemira i misli o neizvesnosti svoje profesije, mogućnosti budućeg igranja i rada uopšte?
      Bio je period kad sam se veoma zabrinula, ali sam onda shvatila da to ničemu ne vodi, samo rastu strepnje. Onda sam se prepustila, našla neko mesto u glavi, dala se u pozitivno sanjarenje o budućnosti, o narednim projektima, susretima, putovanjima i to me izvuklo, a i znala sam da me mnogo toga čeka čim se ovo završi. U glavi sam se držala za sve te stvari i nisam dala da me obuzme strah.
      Mnogo je vaših kolega, umetnika generalno, otišlo s ovog sveta tokom pandemije. Mnogo je nezaposlenih glumaca bilo na ivici egzistencije... Šta zaposleni glumci mogu da urade za nezaposlene kolege koji su u životnim neprilikama? Kakva vrsta solidarnosti je moguća?
      Ne znam šta bi mogao da učini drugi umetnik kao pojedinac. Za vreme pandemije bila sam trudna, čekala sam drugo dete, a prvo je još malo, i uplašila sam se u jednom trenutku šta će biti, ali nisam očekivala pomoć, ili da me spasu moje kolege. Mada, pozvale su me dve koleginice koje su bile spremne da mi daju novčanu pomoć ako treba. Svakako mnogo znači da čovek oseti da nije sam, pa i samo da ga neko nazove. Možda je zapravo bitniji taj ljudski trenutak, nego egzistencijalni, a što se tiče egzistencije, mislim da je odgovornost na pozorištima i savezima
      dramskih umetnika da organizuju socijalnu mrežu. Ako su ljudi koji su zaposleni i za vreme pandemije tokom koje nisu radili dobijali platu, ne znam kako se moglo dopustiti da ljudi koji mimo pandemije isto tako kvalitetno rade kao zaposleni, ali sada zbog korone nisu bili u prilici da rade, ne dobiju novčanu podršku. To bi na neki način trebalo da bude odgovornost institucija, pozorišta u kojima su ti ljudi igrali ili igraju. Bar bi toliko trebalo da znamo jedni o drugima.
      Da li su tačne priče da u Mađarskoj opada interesovanje za pozorište, da to nema toliko veze s propisanim brojem gledalaca koliko s otuđenjem publike od teatra, uzrokovanim upravo pandemijom?
      Ovo vreme je vrlo problematično u smislu dotoka tačnih informacija. Možemo verovati samo vestima iz prve ruke, eventualno iz druge od nekoga kome verujemo. Tim povodom mogu da kažem tri stvari: igrali smo Anu Karenjinu u Pešti kada je bio drugi talas, bila je prepuna sala, svi su sedeli bez maske; letos sam tamo u prepunoj dvorani imala premijeru filma i ljudi opet nisu imali maske, a treće: pre dva-tri meseca pozvala me direktorka Radnoti pozorišta iz Pešte i ponudila ugovor. Čini mi se da sve to pokazuje da stvari nisu stale, možda su ljudi čak i manje oprezni u nekim stvarima. Ima toliko protivrečnih informacija i mislim da se na neki način generiše strah. Ne kažem da ne postoji opasnost, svesna sam da se ljudi razboljevaju, da umiru, da su na rubu egzistencije, ali povodom nekih stvari informacije su vrlo upitne.
      Šta ste odgovorili direktorki Radnoti pozorišta?
      Bio je period kad nisam znala šta me čeka, ali poslednja dva meseca srećno su mi se namestile zvezde. Bila sam presrećna kad sam čula ponudu, ali nisam prihvatila, iako mi je vrlo laskalo. Odlučila sam da svoju malu imperiju gradim ovde gde jesam. Subotica je na istoj razdaljini od Pešte i Beograda, a meni su oba ta grada draga i moja, i ultimativna želja mi je da radim u oba, i da radim i u pozorištu, i da snimam. Nisam prihvatila ponudu, ali smo se dogovorile da radim jedan projekat u martu kod njih. Biće to Farenhajt.
      Neki bi rekli da ste ludo hrabra kad odbijate takve ponude?
      Da me pitate o tome za nekoliko godina, možda bih i ja ocenila da je to bilo hrabro, možda i neoprezno, ali otkad sam se odlučila za ovu vrstu samostalnosti, shvatila sam da je ovo jedino iskreno s moje strane. Pala sam, doduše, nekoliko puta u iskušenje da zovem neko pozorište, da me prime, da ne budem više u strahu, ali mislim da jednostavno moram da izdržim. Osećam da mnogo više doprinosim otkako postojim na ovaj način, punija sam energije zato što sam toliko slobodna. Odgovornost je sada apsolutno u mojim rukama.
      U poslednje vreme čuli smo šokantne priče o seksualnom zlostavljanju vaših koleginica...
      Veoma primitivno je razmatrano sve što se desilo, da je banalizovano. Mislim da bi se time mnogo ozbiljnije moralo baviti. Zapanjuje me, takođe, da od žena na tu temu često čujemo komentare gore od muških. Čini mi se da je tu posredi neki veliki nesporazum. Ovde se zapravo otvara Pandorina kutija svih naših seksualnih frustracija, počevši od pitanja zašto neko pokazuje svoj dekolte na poslu... Svačija seksualnost je tu „pročačkana“ i mislim da bismo se generalno time morali pozabaviti, i naša branša, i celo društvo, ali ne na ovom nivou kao do sada: da neko smogne snage da izađe u javnost i izgovori neko ime, a onda dobije još veći teret na leđa.
      Da li ste se u svom glumačkom životu sreli s mizoginijom među kolegama, s bilo kojom vrstom nasilja tokom rada?
      Sva sreća kod mene stvari nikad nisu otišle u tu krajnost, u smislu fizičkog zlostavljanja, ali mentalno i verbalno sam preživela izazovnu situaciju u svojim dvadesetim. Tačno se sećam trenutka kada sam otišla na jednu audiciju i čak dobila ulogu, ali sam rekla da ne želim da radim sa čovekom koji ima takav odnos prema meni. Nije to bila neka krajnost nego sam osetila da će se rad bazirati na ponižavanju, nepoštovanju, više gledanju mene kao seksualnog objekta i jednostavno sam odbila ulogu. Posle je to bio uspešan film u Mađarskoj, gledala sam ga, ali mislim da nisam pogrešila. Tada sam stavila tačku na to da ne želim profesionalnu saradnju ako osetim da u njoj ima potencijala za bilo koju vrstu nasilja, sve dok ne budem toliko čvrsta da pored toga ostanem svoja, da mogu da se zaštitim, da nisam ugrožena u toj situaciji. Nažalost, za to treba mnogo iskustva, da čovek očvrsne, pogotovo ako iz kuće ne donosi tu vrstu autonomije, ako ne ume da odredi granice. Upravo porodica i škole, institucije, moraju da nas uče da postavljamo granice, jer oni koji su skloni da budu nasilnici i oni koji su skloni da budu žrtve, mogli bi tako na vreme da nauče kako se postavljaju granice.
      Ne tako davno ste u Ateljeu 212 zaigrali u predstavi Dabogda te majka rodila. Na koji vam je način kao glumci, majci, sestri, kćerki taj tekst bio zanimljiv i intrigantan?
      Ta me predstava stigla u pravom trenutku zato što mislim da u svom procesu odrastanja nisam na dobro mesto smestila svoje roditelje, i baš sam se time mnogo bavila u tom periodu. To mi je pomoglo da na pravo mesto stavim svoj odnos s majkom, pa i s pokojnim ocem, da ih shvatim kao individue, da im ništa ne zameram, prosto da ih vidim kao ljude, a ne isključivo kao „moja majka“, „moj otac“, „moja svojina“. Oni postoje i u drugim životnim odnosima, imaju svoj put i život, a svako od njih radi najbolje što zna kao roditelj. Pitanje je samo koliko ko ima kapaciteta i zahvalna sam im za taj njihov projekat zvani ja.
      Šta je Vedrana Rudan rekla o predstavi?
      U svom pikantnom stilu svakom je dobacila jednu rečenicu i mislim da je na neki način bila dirnuta predstavom. Nagađam kako je videti da se nečim što ti je vrlo lično bavi neko drugi, u nekom drugom mediju. Tek nedavno je gledala predstavu. Sedeli smo sat posle i bilo je interesantno i poučno za sve nas.
      Šta ste još, vama bitno, igrali u poslednje vreme?
      Imam sreću da sada igram pet predstava, svih pet veoma volim, izazovne su, pomeraju mi granice, na svaku bih rado pozvala publiku zato što su dobre, posvećene, na pravi način se bave aktuelnim pitanjima.
      Dabogda te majka rodila igramo dva-tri puta mesečno, Hasanaginicu i Anu Karenjinu igram u Novosadskom pozorišu / Ujvideki Szinhaz, moju monodramu One Girl Show igram već 14 godina i uskoro ću imati stoto izvođenje. Nedavno sam imala susret s Tišminom Upotrebom čoveka, u koju sam uskočila umesto Emine Elor jer ona čeka bebu. Ta mi je predstava i u duhovnom i u egzistencijalnom smislu mnogo značila: mnogi dragi ljudi su u njoj, s Borisom Liješevićem sam se od prvog trenutka razumela i na ljudskom i na umetničkom nivou, jednostavno, to je predstava zbog koje ti je zadovoljstvo pogledati ljude u oči. S druge strane, došla mi je u trenutku kada nisam bila sigurna da ću zaraditi u mesec dana koliko mi je potrebno za normalnu egzistenciju, a ona mi je obezbedila upravo to. Tako se opet pokazalo da kada imaš veru u budućnost i poverenje u život, uvek se nešto otvori.
      Govorili ste jednom kako ste u periodu velikih dilema jedne večeri, da biste se smirili, sa suprugom Andrejom po kvartu čistili smeće. Čemu služe te male ljudske akcije, te male ljudske borbe? Mogu li one da osveste u nama važnost preuzimanja odgovornosti za svoj život?
      I za to treba da dođe vreme. Postoje godine kada se čovek samo bavi nekim egoističnim stvarima, to su te mlađe godine, početak odrastanja. U poslednje vreme, međutim, mnogo više imam potrebu da način na koji postojim ne čini srećnom samo mene nego i moje okruženje. Osećam tu potrebu iznutra, da doprinesem okruženju, svetu u kojem živim. Primećujem da smo u mojoj generaciji svi to u isto vreme prepoznali kod sebe. Valjda se to u svakom čoveku posle nekog vremena javlja. To su te male stvari kad u očaju vidiš da svet ide u lošem smeru i pokušavaš da učiniš sitnicu za koju misliš da spasava situaciju. Sitnicu poput toga da nekoga pozoveš telefonom i pitaš kako je, da nekome na sat pričuvaš dete, da pokupiš smeće, posadiš drvo... Nismo svesni da sitne stvari u nekim trenucima nekim ljudima znače sve.
      Prošlog leta bili ste velika filmska zvezda u Mađarskoj zahvaljujući filmu Ovako si savršen/a, a potom vas je Udruženja mađarskih kritičara proglasilo najboljom glumicom na svemađarskom govornom području. Na lestvici komparacije mladi bi rekli – nema dalje. Otežali ste od nagrada...
      Veoma mi se dopada taj sklop reči „otežala od nagrada“. To nikada nisam čula, ali mislim da najtačnije opisuje to kako se osećam. Sa 37 godina imam više od 25 nagrada. Srećna je okolnost da sam ih dobila i zahvalna sam zbog toga, ali je to na neki način i teret čoveku. Sećam se koliko je bilo rasterećujuće to što svojevremeno, kada sam bila na Đačkoj sceni u Novom Sadu, uopšte nisam znala da se ovaj posao nagrađuje. Postojalo je samo uživanje u tom trenutku, u igri. Bez opterećenja. Da se razumemo, ja i danas uživam u svakom izvođenju, svaki put kad dobijem priliku da igram, ali tu je i odgovornost
      . images

    4. Snežana Miletić