ODUVEK SAM KROZ ŽIVOT IŠLA PUTEM ISTINE I NE UMEM, NITI HOĆU DRUGAČIJE

1. 
   

   Veoma je tužno što su ljudi uspavani, uglavnom. Nije to samo pitanje straha već i pitanje komfora. Jer nekomforno je da se čovek bori, lakše je da se nekako skloni, da gleda kako da se snađe. To je izgleda danas najvažnije – kaže čuvena glumica Svetlana Ceca Bojković, koja je kao predsednik UDUS-a pokrenula „Ludus“

2. 
   Foto: Marko Sovilj

3. 
   

4. Veoma je tužno što su ljudi uspavani, uglavnom. Nije to samo pitanje straha već i pitanje komfora. Jer nekomforno je da se čovek bori, lakše je da se nekako skloni, da gleda kako da se snađe. To je izgleda danas najvažnije – kaže čuvena glumica Svetlana Ceca Bojković, koja je kao predsednik UDUS-a pokrenula „Ludus“
   Neposredno nakon što je došla na čelo Udruženja dramskih umetnika Srbije, „zaživele“ su pozorišne novine „Ludus“. Tokom dva mandata od 1992. do 1996. godine Svetlana Bojković je uspela da, uprkos svemu, aktivira „glasilo“ pozorišnog esnafa koje je „snagom“ pisane reči beležilo najvažnije događaje iz teatarskog života zemlje, regiona i šire. Oformljena je redakcija s Feliksom Pašićem na čelu koji je izabrao mladi tim saradnika. Tako je sve krenulo…
   „Ludus“ je, da podsetimo, izlazio još u vreme 1980-ih godina, pokrenuo ga je i vodio Dejan Đurović. Tada je izašao u svega nekoliko brojeva, u formi besplatnog biltena namenjenog članovima Udruženja. Ugasio se posle osam brojeva zbog poznate boljke: nedostatka finansija. Novi „Ludus“, u formi pozorišnih novina, zaživeo je novembra 1992, i traje do danas.

   U kakvim uslovima je zapravo startovao vaš „Ludus“ s obzirom na to da i te kako pamtimo burni period iz 1990-ih godina?
   

   Uslovi su uvek teški. I tada je bilo nezgodne vreme, međutim bilo je ljudi koji su se kao sponzori odazivali, što danas nije slučaj. Mada, ima naravno takvih pojava i u našoj svakodnevici. Prisetimo se kako se snimaju serije, odnosno kako se snalaze producenti... Ali druga je to priča, to je ipak profitabilno. Pojedinci mogu da se reklamiraju, a „Ludus“ su na svoj način ekskluzivne novine, postojao je kao jedini pozorišni list na Balkanu u to vreme. Ljudi su ga zavoleli, mi smo naše novine negovali, distribuirali širom nekadašnje Jugoslavije. Našli smo recimo sponzora „Dunav papir“, bila je tu i privatna firma „Tajga“ koja nam je davala novac, i mnogi drugi. Uspevali smo taj deo posla da ispratimo. Naravno, mnogi ljudi su u početku radili besplatno, posle su dobijali honorare koji su bili simbolični, što je značilo satisfakcija za uloženi napor. U svakom slučaju uspevali smo da štampamo 10 brojeva naših jedinstvenih pozorišnih novina godišnje. Budući da su ukoričeni svi ti brojevi „Ludusa“, danas kada ih tako „zbirno“ čitate, dobijete svojevrsnu sliku svega što se tada dešavalo. Zapravo, imate pregled ne samo pozorišnih događaja već i opšte društvene situacije. Hroniku istorijskog perioda u kojem smo živeli: političkog, društvenog, socijalnog…

   Namenjen pozorišnim stvaraocima, ali i poznavaocima te umetnosti i gledaocima, a imajući u vidu društvenu funkciju teatra, „Ludus“ je nastojao da prati sve teme koje se dotiču pozorišta u zemlji i inostranstvu. Šta se promenilo od tog vremena do danas?

   Znamo svi šta se sve promenilo. Mi smo čak 1999. godine bili i bombardovani, pa je bila smena vlasti, zatim su došle demokrate. E tu smo zapravo počeli da „štucamo“, što se tiče obezbeđivanja novca za nove brojeve „Ludusa“. Onda su i ljudi počeli da se zatvaraju, u smislu, da nam ne budu sponzori. Neke firme su propale, neke su preorijentisale aktivnosti. „Ludus“ je počeo sve ređe da izlazi, da bi danas dospeo da situacije da izlazi jedan do dva broja godišnje. To je zaista poražavajuće. I nikoga nije briga što je tako. Nije to neki veliki novac. Prisetimo se na šta se sve dinar daje: baca, baš baca, prosipa na božićne jelke, novogodišnje rasvete koje traju mesecima…

   List Udruženja dramskih umetnika Srbije na latinskom znači: javna igra, gluma. Po čemu se „Ludus“ razlikuje u „poplavi“ novih časopisa i šarenih revija?

   Po tome što je ozbiljan prikaz situacije u pozorišnoj umetnosti, ne samo u Beogradu već i dalje. Obuhvatali smo celu Srbiji, prošetavši i kroz region. Međutim, danas je sve to iščezlo u smislu toga da „Ludus“ izlazi tako retko, iako su tu okupljeni uglavnom ozbiljni pojedinci, posvećeni umetnici koji daju velike, sadržajne intervjue. I novinari koji pišu te tekstove, tako da su to opet ekskluzivne novine u „šumi“ svakojake štampe oko nas.

   Organizovali ste, da se prisetimo, u vreme svog mandata brojne događaje, skretali pažnju na socijalni položaj dramskih umetnika. Novac ste prikupljali za penzionere, bolesne kolege… Kako ste osmišljavali akcije?

5. Tu je bilo vrlo kvalitetnih akcija, a tzv. nacionalne penzije nisu još bile ni na pomolu. Redovne penzije su tada, kao i danas, jako male. Četiri godine dok sam bila predsednik UDUS-a išla sam na razne humanitarne manifestacije. Jednom prilikom sam na gala večeri u „Hajatu“, zapravo humanitarnoj akciji za dečju bolnicu u Tiršovoj ulici, sedela pored čoveka koji je to organizovao. Pitala sam ga: da li biste mogli da me posavetujete kako se to radi. Ja bih tako nešto preduzela, za svoje udruženje, kolege. Onda mi je jednostavno dao smernice kako da se upustim u novo, nepoznato polje. Rekla sam: napravićemo događaj koji će izvesti glumci, pa sam se i sama odlučila za „Hajat“ kao mesto događaja. Bio je to ogroman posao. Divne devojke koje su radile u našem udruženju dale su svoj maksimum, ginule su od posla. Dogovorimo se, tako, i sa televizijom da prenosi naše donatorsko veče. Program je uvek imao određenu temu čiju smo liniju pratili. Jedne godine je to bilo o pozorištu, da glumci govore, i svi su se odazivali da učestvuju u akciji. Prodavali smo karte više nego uspešno. Uprava „Hajata“ nam je pomogla, tako što se nam dali popust za večeru. Velikom kristalnom dvoranom šetali su poslovni ljudi svečano obučeni, kao i mi, i kada ste gledali to na televiziji, imali ste utisak da je u pitanju Holivud, a mi smo zapravo bili sirotinja. I bogami počeli su da se takmiče poslovni ljudi između sebe ko će se sa više sredstava priključiti akciji. Aktivirali su se „Galenika“, NIS, mnogi drugi, pa Ministarstvo kulture ko će kupiti više ulaznica. Karta je u to vreme bila 100 nemačkih maraka. Za nju su se dobijali večera, program, muzika (svirala je grupa „Sedmorica mladih“), ma bilo je sjajno, a mi smo prikupili toliko novca da smo i sami bili iznenađeni. Morali smo da tražimo od guvernera dozvolu da bude isplaćen u gotovini, kako bismo ga podeli u kovertama za svakog našeg penzionera u Srbiji. Bilo je tada: oko 400 penzionera, koliko se sećam, nosili smo im po jednu penziju na poklon. I još smo ostavili deo novca za Fond solidarnosti, za bolesne kolege i hitne slučajeve, u materijalnom smislu. Te akcije smo radili tri godine, sledeće sezone bila je manifestacija „Glumci pevaju“, a naredne „Mladi igraju za vas“. Proširili smo akciju, uključili naše scenografe i kostimografe. Oni su nam poklanjali svoje skice, koje smo uramljivali. Organizovali smo u okviru tih humanitarnih večeri aukcija radova na temu pozorišta. Vodili su je Neda Arnerić i Nikola Kusovac…

   Osnovali ste i posebnu kasu za kupovinu lekova. Koristili ste svoju televizijsku popularnost. Nije vas bilo sramota da zakucate na mnoga vrata, i prozborite: „Dobar dan, ja sam Emilija Popadić (iz Boljeg života)“?
   Da, i na Emiliju Popadić su se odazivali mnogi. Iskoristila sam tu ulogu u našu humanitarnu svrhu. Na kraju je taj gospodin koji mi je objasnio kako da upriličim prvu akciju, rekao: „Svaka vam čast! Sada ću vam dati svoja kola i šofera, i počnite da idete po pozorištima širom Srbije i sami podelite novac. Lično nosite novac kolegama, samo prethodno obavestite pozorišta da ćete i kada doći. Da okupe penzionere.“ Feliks Pašić je išao sa mnom, radio je svoj deo posla: intervjue, zapise, priče…. I verujte, ljudi su plakali od sreće, nisam mogla ni da pretpostavim, niti da sanjam da će biti tako emotivno prihvaćeno. Znali su da kažu: pa niko nas se do sada nije setio.
   

   
   

6. 
   Svetlana Bojković (foto: Sirpa Raiha HS, www.hs.fi)

 

Da li bi i danas bilo moguće organizovati takve skupove. Šta biste predložili: na koja vrata pokucati?
Mora da se pokuca na sva vrata. Ne znam do koje mere bi to u ovom trenutku uspelo, ali ako se ne pokušava ništa, onda ništa ne može ni da se postigne. Na čelu udruženja sam bila četiri godine, odnosno dva mandata, prve godine nismo to inicirali, jer sam se još upoznavala sa poslom, ali u narednom periodu imali smo po jednu manifestaciju koja se održavala tokom zimskih meseci, da bismo na Međunarodni dan pozorišta delili prikupljeni novac. Moram, naravno da pomenem i divne saradnice Brankicu, Dušku, Radu, Anu, koje su svakodnevno, nesebično bile u našem timu. I sama sam svakoga dan boravila u udruženju, kao da mi je to stalno radno mesto, pri tome tada je ta funkcija bila volonterska. Dakle, iz ljubavi i vere, potrebe i želje da se podigne značaj našeg staleža prihvatila sam tu funkciju.

„Sav od osnovne pozorišne građe, igre, ludizma, ovaj list je kada izađe najpre dnevno štivo, a kao dobro vino svojim buketom mirisa i boja sa svakom godinom postaje sve dragoceniji izvor za proučavanje dramatičnih okolnosti kroz koje je prolazilo naše pozorište, rame uz rame sa svojom publikom“, govorio je Jovan Ćirilov. Kako se, zatim, razvijao se „Ludus“?
Poslednjih godina „Ludus“ teško preživljava. Ponavljam, za naše novine nije potreban veliki novac, ali i to malo izostaje. Evo, sada već ide elektronsko, digitalno izdanje, polako se predstavlja i na društvenim mrežama. I to je iskorak. U svakom slučaju važno je da nije ugašen, ali smo daleko od vremena kada su novine imale svoj „snažni“, odnosno redovni štampani oblik.

Svoju umetničko-glumačku zaostavštinu odlučili ste da poklonite Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“, koje već baštini legate uglednih ličnosti. Šta vas je podstaklo na ovaj korak?
Bila sam, nedavno, kod njih u poseti, i videla kako to izgleda. Organizacija udruženja „Adligat“ je izuzetno profesionalna. Viktor Lazić, njegov osnivač, osobena je ličnost, putuje po svetu, piše nadahnute putopise i dobija skupocene eksponate iz različitih, dalekih zemalja. Poklonio mi je dve svoje knjige, sa uživanjem ih čitam. „Adligat“ ima mnogo saradnika u zemlji, regionu i u inostranstvu. Baštine mnogo knjiga, umetničkih slika i legata poznatih ličnosti: književnika, slikara, glumaca, reditelja… Kada sam videla to bogatstvo dragocenosti, bila sam oduševljena. Imam u svom stanu mnogo stvari za koje sam intimno vezana, ali sam se s njima dogovorila da već za života neke odložim, budući da „Adligat“ ima potrebu, želju i mogućnost da se proširi.

Šta će u legatu Svetlane Bojković poklonici vaše glume moći da vide u „Adligatu“?
Biće tu neki moji portreti koje su radili umetnici. Recimo Ljube Milunovića iz Ateljea 212, koji je uradio moj divan portret dok sam igrala Elizabetu u predstavi Marija Stjuart. To je portret u kostimu Elizabete na praznoj sceni Ateljea 212, bez perike, maske. Moje privatno lice sa izrazom lika koji sam tumačila. Vrlo interesantno urađeno delo, ostaviću nešto i mojoj ćerki Katarini Žutić, da i sama kada bude došlo vreme, nešto pridoda. Još sam se sa upravom „Adligata“ dogovorila da u toj mojoj sobi, posle mog odlaska na drugi svet, i u njenoj starosili u toj sobi svoj prostor pronađe i Kaja. Tako da svoju umetničku zaostavštinu nas dve objedinimo. Kaja takođe ima divne portrete, od Dragana Stojkova iz predstave „Katarina“. Tu je i moj portret koji je radio Žak Kukić iz predstave „Zojkin stan“, ali i brojne nagrade. Ne samo ove koje su uramljene: „Žanka“, „Dobričin prsten“, već i statue poput „Joakima Vujića“, „Zorana Radmilovića“, „Sterije“, „Zlatne arene“… Biće tu još ponešto nameštaja, a nameravam i svoje knjige da poklanjam.

Istina je vaš putokaz. Kolege vas vole i cene. Brine vaš što danas u svemu vlada velika površnost, pa i u glumi. Kako trajati i opstati u ovom vremenu?
To jeste lepo i meni je emocija kolega velika satisfakcija. Jednostavno ne znam koji savet, sugestiju da uputim mladim kolegama. Ljudi koji su na strani istine danas pate jer živimo u vremenu gde laž caruje na svakom koraku, odnosno površnost praćena lažima. Morate biti jako površni, da vas ne košta ništa ako slažete. Danas kažete jedno, sutra uradite drugo i tako se vozite kroz život. To nije poenta. S druge strane, navikla sam da funkcionišem putem istine i ne umem, niti hoću drugačije da gledam na život. Mnogo je tužno što su ljudi uglavnom uspavani. Nije to samo pitanje straha,već i pitanje komfora. Jer nekomforno je da se čovek bori, lakše je da se nekako skloni, da gleda kako da se snađe. To je danas najvažnije. A ja ne funkcionišem tako, jer ako ste pravi umetnik: iskren, morate da osećate nezadovoljstvo i da se borite protiv toga: površnosti, neprofesionalizma. Morate da negujete prave vrednosti u sebi.

Muci Draškić je stalno govorio kako se u pozorištu brzo stari. Ansambl zato stalno treba obnavljati. Kakav je danas položaj, status dramskih umetnika u društvu?
Sve češće i češće se sećam te njegove rečenice. Da se u pozorištu brzo stari, jer je to istina. Od sezone do sezone. To je kao kada deca krenu u školu, tada život počinje mnogo brže da prolazi: jedno polugodište, odmah sledi drugo, pa letnji raspust… I tako ukrug: druga, treća godina završena, srednja škola, fakultet… Eto ga već je formiran čovek. Tako je i u pozorištu. Tačno je da treba da se obnavlja, a pozorište se i obnavlja. Imamo mnogo mladih, divnih, talentovanih glumaca, svi su zaista kvalitetan materijal i ljudski i glumački, neiskvareni su. Ali problem je što ima mnogo glumačkih škola, a prostor je mali.

Da se osvrnemo na činjenicu da glumci danas žive zapravo snimajući brojne serije. Kako gledate na taj trend?
S jedne strane, dobro je da ljudi mogu da zarade novac. Svi smo svesni koliko su male plate i honorari za igrane predstave u pozorištima. To razumem. Naravno u toj hiperprodukciji postoji mnogo treša, što je i normalno. Dese se i kvalitetne serije. Istina, ima ih malo kvalitetnih, ali i to je neka uteha. Kada se rade serije sporne produkcije, ljudi nemaju mogućnost da se glumački razvijaju. Na moju žalost i sama sam u takvoj seriji igrala, tada i nikada više. Vi ne dobijete materijal da se upoznate sa sadržajem priče, mogućnost da proverite koji je to žanr koji radite: ni kao glumac, pa ni reditelj. Samo čujete reči: idemo, idemo. Kvalitet nije važan, tako da sam jedva čekala da se ta serija završi. Nikada više neću prihvatiti neku novu ulogu a da mi prethodno na stolu ne bude tekst. Da ga pažljivo pročitam i razmislim šta mi valja činiti. U moje vreme igrajući na televiziji ja sam se kao glumica razvijala. To danas nije moguće. Danas je moguće lako postati popularan, ali to često nema nikakve veze s kvalitetom.

Negde ste rekli da su među najboljim ulogama koje ste uradili one za koje ste mislili da nisu za vas. Kao što je uloga u televizijskoj drami Smrt Gospođe ministarke, za koju vas je Sava Mrmak jedva ubedio da je prihvatite. Tu je i uloga Milunke Savić... Kako ste rešavali te „glumačke zagonetke“?
Valjda kada pomislim da nešto nije za mene, sabijem svoje redove, mobilišem se. Ako već vidim da nemam drugu opciju, da to moram da igram, prihvatim izazov i krećem u osvajanje. Prokleto ljudski…

Zanimalo vas je da menjate žanrove: dosta ste igrali komedije. Šekspira samo jednom i samo jedanput antičku dramu: uloga Kasandre u Agamemnonu, u predstavi koju je režirala Mira Erceg. Šta zapravo drži glumca u vertikali, u fizičkoj i mentalnoj kondiciji? Odnosno kakva je to igra u glavi, telu umetnika kada osvaja lik?
To je uzbudljiv proces. Kada se nova uloga stvara, onda se to ne završava s probama. Vi to nosite u sebi, živite s tim bremenom, sve vreme dok to ne sazri, dok ga ne uobličite, dok ne postanete vi. I to je proces – kako je jednom Tirke napisao o meni: Hodala je sa tekstom Žanke kao da je neko drugi. Često pomislim kako sam se ozbiljno pripremala kada sam igrala Žanku. To vas jednostavno zaokupi, imate utisak kao da ste stalno u nekoj šumi gde pronalazite stazu koje nema, a vi je krčite. Čini vam se da nema puta, nema, a onda jedared vidite neku svetlost kroz lišče i krenete tom stazom. To je jedna lampica, i kada se ona pojavi, za nju se uhvatite i čekate da se druga otvori, jer znate da će zasvetleti. E, sada, to je iskustvo da znate da će se neko novo polje, lampica otvoriti. Kada ste mladi, nemate tu osvojenu celinu, odnosno iskustvo procesa. To je odlika mladosti, takva sam bila i ja, naprosto poželite odmah sve da rešite. Ne može, nego mora da ide polako. Nosiš to breme u sebi, razmišljaš. Budiš u sebi emocije koje su potrebne, onako unutar sebe, i gradiš kao neki mekani mozaik. Ne onaj tvrdi, kakav je inače mozaik, onda to kreće da se spaja i počinje da se u vama rađa uloga…

Da li i dalje ostajete pri stavu da nećete da se menjate?
Pri svom suštinskom stavu naravno da ostajem. Mnogo pamtim. Ne mogu i neću da odustanem od svoga kreda, od onoga u šta verujem jer smatram, verujem da je to suština. Tako i u ličnom životu živim, u odnosu s prijateljima. Volim da kažem ono što mislim i da saslušam kontraargumente. Uvek je bitno da čovek obrazloži ono što govori, inače možete da se posvađate začas. Veoma je važan dijalog koji danas sve više i više izostaje. Mi danas imamo mejnstrim bukvalno antidijaloga i serviranja laži da se dokažu blagostanje i obezbedi mir u društvu.

Milica Kosović