Kultura je jedan od najvažnijih stubova života

1. 
   

   Pozorište, govori o mnogim stvarima koje živimo, osećamo, gradimo... Teatar treba da se bavi stvarima s kojima se suočavamo u životu. Može nekada i da promeni nešto. I dalje verujem da smo uspeli ako dvoje ljudi u publici izađe iz sale sa novim razmišljanjima o nekoj temi, kaže velika glumica Olga Odanović, laureat „Zlatnog ćurana“ za životno delo

2. 
3. 
   Olga Odanović, foto-promo Narodno pozorište u Beogradu

6. Ovogodišnji, 50. jubilarni Festival „Dani komedije“ u Jagodini proteći će i u znaku scenske poetike glumice Olge Odanović budući da je dobitnica statuete „Zlatni ćuran“, nagrade za životno delo koju po tradiciji dodeljuje ovaj pozorišni skup smeha. Vredno priznanje biće joj uručeno u okviru aktuelnog festivalskog izdanja koje će biti održano od 20. do 27. marta u Jagodini.
   Olga Odanović, prvakinja ansambla Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, na „Danima komedije“ u Jagodini nagrađena je 1992. godine za najbolju mladu glumicu za tumačenje Helene u predstavi San letnje noći u režiji Jagoša Markovića, s kojim je ostvarila veoma plodnu saradnju – čak 22 predstave.
   Naša sagovornica, iza koje je gotovo 40 godina glume, završila je najpre tri godine andragogije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Slučaj je hteo da je zatim prime na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu gde je diplomirala glumu.
   – Zahvalna sam ljudima koji su mi ukazali čast da ove godine dobijem „Zlatnog ćurana“ za životno delo. Uvek kada vam neko dodeljuje nagradu za nešto što ste radili celoga života malo vas uznemiri. Moj put nije bio nimalo lak. Naprotiv. Pored dara, talenta koji umetnik nosi u sebi, potrebna je i volja. U meni je želja da se posvetim glumi bila prevelika. Postojali su u mojim tinejdžerskim godinama veliki strahovi i nesigurnost, bojazan da me neće primiti na željeni FDU. Nošena svojim strahovima upisala sam Filozofski fakultet u Beogradu. Potreba, želja da se iskažem u glumi, presudila je u meni da posle treće godine studija andragogije okušam sreću na prijemnom na FDU, priča Olga Odanović i dodaje:
   – Imala sam sreću. Bilo je mnogo kandidata, gotovo 1.000 prijavljenih mladih ljudi i ni na kraj pameti mi nije bilo da će me primiti na glumi. U Aleksincu sam završila osnovnu i srednju školu, niko u mojoj porodici nije se bavio nijednom vrstom umetnosti. Roditelji su bili okrenuti svojim svetovima. Očigledno, kada nešto volite mnogo, imate veliku potrebu da toj beskrajnoj ljubavi date celog sebe. Ljubav prema glumi odvela me je na FDU. Svakako treba pokušati, jer ne možete da znate u šta ste se upustili dok ne upišete fakultet. I kakav je to poziv, profil, šta sve gluma podrazumeva i traži od umetnika. Da bi napravio nešto, kada je čovek mlad, on o tome ne razmišlja. Njemu je gluma velika radost i potreba. To je, recimo, u meni izazvalo nemerljivu ispunjenost. Sećam se kako sam bila srećna kada uradim neku scenu recimo u dramskoj sekciji u gimnaziji. Nikada, zapravo, nisam pohađala neku školu glume, ali sam bila okrenuta glumi kroz školske sekcije. Tu sam osetila magiju scenske umetnosti. Volela sam da čitam, imitiram... To me je i odvelo u svet pozorišne kreacije.

   Kada umetnik dobija nagradu za životno delo, pomisli se da na neki način zaokružuje svoj rad. Koliko se čovek potroši putujući kroz glumu?
   – Gluma zaista mnogo košta. Isto tako, gluma mnogo i uzima, celo vaše biće. Složićete se da nije baš jednostavno trajati na tom putu. Gotovo 40 godina sam u svetu glume, posvećeno se bavim svojim poslom. Na momente osećam veliki premor i samoj sebi kažem: dosta je bilo, moram malo da stanem. Ali ne vredi. Velika, večna ljubav vodi me u ovom poslu: postoji radost igre u meni koja me još uvek drži. Dok god u meni gluma predstavlja izazov, dokle god se ne gasi ta moja potreba da nešto kroz neki komad, lik kažem, neću odustati od nje. Pozorište, govori o mnogim stvarima koje živimo, osećamo, gradimo. Teatar apsolutno mora da služi tome, ne uvek, ali potrebno je da se bavi stvarima s kojima se suočavamo u životu. Smatram da teatar može nekada i da promeni nešto. I dalje verujem da smo uspeli ako dvoje ljudi u publici izađe iz sale s novim odgovorima na neku dilemu. I zato glumci imaju važno mesto u kulturi, kao i svaka druga umetnost: muzika, slikarstvo, književnost. Kultura je, svakako, jedan od najvažnijih stubova života.

   Važite za najangažovaniju glumicu. Ipak tvrdite da je najveća nagrada za glumca kada mu neko pruži šansu?
   – To govorim i kada sam s mladim kolegama u kontaktu, obožavam da radim s njima. Nažalost, vreme je sada drugačije, brže, dinamičnije. Tehnologija nas okružuje, bombarduje. Ti spoljni faktori u kojima živimo, koji nas okružuju, donose nove dimenzije. Malo se drugačije gleda na stvarnost, mladi ljudi su pomalo nestrpljivi, žele sve odmah i sada. To je zaista nemoguće, jer za sve treba vreme. Pojedinim ljudima dese se velike stvari i onda se jednostavno ugase. Za mene je gluma maraton na duge staze. To trčanje, osvajanje kilometraže, to iskustvo koje se nagomilava u vama kao čoveku, vrlo je značajno za glumca. Stiču se životna iskustva, samim tim što su glumci stariji, talože više spoznaja, mudrosti. Imate bogatiji, sadržajniji materijal s kojim možete da raspolažete u glumi. Ali uvek, bilo da je početak bilo zrelo doba, odnosno šta god da radite, u stvaranju novog lika polazite od sebe. Prvo morate da pronađete nešto što vas pokreće i što vas sjedinjuje s tim likom, junakom koji vam je zadat, kojeg ćete da kreirate i radite na sceni. To je zaista božanstven, inspirativan proces, utoliko što nikada ne znate šta će biti na kraju kada dođete pred publiku – kako će se taj susret završiti, pozitivno ili negativno. Pozorište bez publike ne postoji, i obrnuto. Gledaoci su najsnažniji sud.

   Karijeru ste gradili postepeno i studiozno. U Pozorištu „Boško Buha“ proveli ste 18 godina. Koju radost vam je donela igra za malu publiku, odnosno tinejdžere?
   – Rad u Pozorištu „Boško Buha“ pamtim kao najlepši period u svom glumačkom sazrevanju. Mnogo sam tih godina igrala i požela bih svakom mladom glumcu da bude deo tog ansambla zato što se tu mnogo nauči, stekne znanja. Postoji u „Buhi“ i repertoar večernjih predstava koji nudi svoju osobenost. Drugo, deca su, da se ne ponavljam, najiskreniji posmatrači, oni će reagovati odmah na nešto što im se ne dopada. Kada im se sviđa predstava oni će vas podržavati, odmah, bez zadrške. „Buha“ je meni zaista bio snažna odskočna daska.

   Ansambl Drame Narodnog pozorišta u Beogradu široko vam je u zreloj fazi otvorio vrata i doneo vam novu notu u svetu glume. U karakterima junaka pokazali ste svoj raskošni dar. Ipak, komedija je vaš žanr?
   – Reditelji su me uglavnom angažovali za komediju i tako je do današnjeg dana. Komedija je po mom mišljenju jedan od najtežih, ako ne i najteži žanr. Teško je uraditi dobru komediju i u pozorištu, i u televizijskom formatu. Iziskuje mnogo energije, mašte, kreativnosti. Komediju morate da radite u timu. Pozorišni čin je timski rad, počev od reditelja, preko ostalih karika. Nekada mi bude krivo, žao što sam mahom igrala samo u komedijama. Imala sam par puta divne izlete u dramskim ulogama zahvaljujući, recimo, režiseru Goranu Paskaljeviću, koji je verovao da mogu da iznesem dramsku junakinju.

   S jednakim žarom igrali ste kompleksne heroine, od Helene u Snu letnje noći, Grube u Skupu, Arsinoje u Mizantropu, Olivije u Bogojavljenskoj noći, Feme u Pokondirenoj tikvi, Grofice u Figarovoj ženidbi i razvodu. Prvu ulogu dao vam je reditelj Jagoš Marković. Kakva su vaša sećanja na ovog umetnika?
   – Odlazak Jagoša Markovića je moja velika praznina. Volim da pričam o njemu neprestano. Marković je ostavio takav snažan umetnički i životni pečat, to su one boje za koje se kaže da ne postoje dve. Postoji samo jedna, kao što je postojao Jagoš Marković, ili recimo Dejan Mijač, Igor Vuk Torbica. Te boje, takvi ljudi su neponovljivi. I ta praznina je jednostavno ogromna i neće se popuniti. Bojim se da se više neće pojaviti neko kao što je bio Jagoš Marković. S njim sam radila mnogo, od treće godine FDU kada me je video u antičkoj tragediji, odnosno u Medeji. Marković me je tada ukadrirao, posle ispita je prišao da mi čestita, tada smo se upoznali i postali nerazdvojni. Radila sam više od 22 predstave s njim. I da budem iskrena: da nije bilo Jagoša Markovića, ne bi bilo ni mene danas. On je imao takvo poverenje u mene, bezrezervnu podršku mi je davao, verovao u mene više nego što sam verovala u sebe samu. Davao mi je zadatke za koje sam mislila da neću moći da ih ostvarim, hrabrio me da istrajem jer nema prepreka koje se ne mogu rešiti. Njega danas više nema i jako mi je teško. Znao je sve je o meni, kako su godine prolazile, nismo morali ni da govorimo, razumeli smo se apsolutno pogledima. Nažalost ti stubovi se ponekad i sruše. Kada je otišao pomislila sam da više nikad neću igrati u pozorištu.

   Poklonici teatra ovoga puta imaće priliku da vas vide u Jagodini i u predstavi Ežena Joneska Ćelava pevačica u režiji Jagoša Markovića koju ste radili u Centru za kulturu Tivat?
   – U Ćelavu pevačicu ugradio je celo svoje biće. I sada kada Jagoša Markovića više nema, kada igramo tu predstavu osećamo da je tu s nama. Dok smo radili tu predstavu, osećali smo kao da se opraštamo… Otišao je vitez u svemu što je radio. S njim je sve bilo radost i kada smo širili vidike, ali i kada smo propadali, propadali smo otmeno, s dostojanstvom. Mnogo, mnogo nam je dao, samo ne znam da li smo stigli da mu uzvratimo na sve što nam je pružao.

   Koji savet biste uputili mladim kolegama s obzirom na golemo iskustvo i vaš skori odlazaka u penziju?
   – Mladim kolegama glumcima kazujem da treba da rade, da se bave sobom, čitaju. Da se neprekidno interesuju za to nepresušno polje glume. I gluma menja svoj oblik i formu. Jednostavno nije uvek ista i ona ide ukorak s vremenom u kojem živimo. I pozorišne predstave dobijaju drugi oblik u tempu, načinu razmišljanja i iskazivanju glumačkim sredstvima. Za mene ne postoji moderno pozorište, to ne volim. Samo govorim o dobrim komadima, ili onima koji su totalno promašili temu, ali i to je sve istraživački rad. I kada pogrešite, pogrešili ste, ali ste se možda trudili da istražite nešto novo, a niste uspeli u tome. Zato postoje probe u pozorištu koje traju i po dva-tri meseca, nekada se radi i mnogo više. I to je divno u ovom poslu. Baviti se glumom je privilegija.

7. Milica Kosović