ROSTANOVE PORUKE SEKU KAO OŠTRICA SIRANOVOG MAČA

1. 
   

   Lepota je u nama, što joj više stremimo, više je ima – kaže Marija Vicković, odnedavno glumica JDP-a

2. 

   Marija Vicković, foto-promo Jugoslovensko dramsko pozorište, www.jdp.rsu
5. Dramsku umetnicu Mariju Vicković poklonici teatra imali su priliku da vide i u kompleksnom liku Rostanove Roksane. Premijera predstave Sirano Edmona Rostana, u adaptaciji i režiji Gorčina Stojanovića, izvedena je na sceni „Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kući čiji je Marija Vicković postala stalni član posle 22 godine koje je provela u Narodnom pozorištu u Beogradu. Za tumačenje Roksane nagrađena je na tradicionalnoj svečanosti upriličenoj povodom Dana JDP-a.
   Sirano de Beržerak je, podsetimo se, drama u stihovima francuskog pisca Edmona Rostana, premijerno prikazana u Parizu 1897. godine. Naslovni protagonista (Dragan Mićanović) značajan je pesnik i mačevalac iz XVII veka, a sam sadržaj u više scena prikazuje neke od najvažnijih događaja iz njegovog života. Tu je, pre svega, nesrećna ljubav prema lepoj rođaki Roksani, za koju je čvrsto verovao da nema šanse da se ostvari jer ima veliki nos, i zbog toga je pomagao svom mladom pomoćniku Kristijanu da osvoji njeno srce preko pisama koje je pisao....

   Čime je vas osvojila Rostanova poetika?
   – Rostanova poetika me je prvo osvojila svojom predivnom, neprevaziđenom rimom, zatim šarenolikošću karaktera iz najrazličitijih slojeva francuskog društva, kao i porukama koje šalje. One su kao i kod Šekspira toliko savremene, da seku kao oštrica Siranovog mača.

   Šta je u ovoj priči o neuzvraćenoj ljubavi iz 1897. godine, u kojoj su emocije ismejane, a empatija zaboravljena, inspirativno i uzbudljivo danas?

   – Ono što je meni inspirativno kao glumici jeste igrati taj stih koji je u prevodu Milana Dimovića skoro podjednako dobar kao i original. Mislim da je podvig to napraviti i ponuditi sa minimalnim štrihom ljudima i publici, koja danas živi rukovodeći se brzinom. Meni je to bilo i izazovno i hrabro, jer je riskantno. Ono što je inspirativno u celoj priči jeste Siranova potraga za ljubavlju koja se kosi sa njegovom željom za slobodom. To je neka okosnica cele drame, koja se tiče, čini mi se, svakog čoveka.

   Rostan je inspiraciju za komad Sirano pronašao u životu i delu Sirana de Beržeraka, francuskog pisca iz prve polovine XVII veka. Koja je to nit koja ovo delo spaja sa našom stvarnošću?
   – Sirano je, po mom mišljenju, simbol slobodnog čoveka i slobodne volje. Kao i velike hrabrosti. I nepristajanja na kompromise. To je ono što nas pokreće na razmišljanje. Kako je moguće tako živeti? I koja je cena takvog života? To je onaj test na kojem većina u jednom trenutku padne, a da to nije ni osetila. Pad za padom, i onda dolazi do gubljenja svog pravog bića. Sirano nam svojom životnom zaigranošću i svojim stihovima pokazuje da život može biti večita igra, ma koliko da nam se čini da je teško. Visoka je cena koju plati, plaća je životom, ali zato smo svi zaljubljeni u takve junake, jer su oni kao neki svetionik. Ljudi kojima se mnogo divimo, a malo ih se i plašimo.

   Šta vas je privuklo Roksani? Iz koje pozicije ste je stvarali?
   – Ono što me je obradovalo kad me je reditelj Gorčin Stojanović pozvao jeste što je odlučio da predstava krene od kraja, odnosno od katarze Siranovog i Roksaninog susreta u manastiru, 15 godina posle svih događaja koji su tome prethodili. Ta scena, koja je kraj, a početak naše predstave, meni je bila najuzbudljivija za igranje, jer se tu sažima cela drama njenog lika. Interesantno je da smo, kao što to obično i biva, prvi čin najviše radili, jer je početak i jer sam od te tačke dalje gradila lik. Kad sam osvojila polaznu tačku, stvari su kasnije dolazile same od sebe. Roksanina ranjivost, kao i neka njena direktnost u obraćanju jako si mi prijale i prihvatila sam ih kao svoje. Ona je žena u punom smislu reči: kad želi nešto, bori se za to kao lavica. To je prvenstvo muški komad. Roksana je glavni ženski lik, ali sa neke strane može da bude i uopštena i predvidljiva. Ženka, lepog lika, svesna svoje zavodljivosti, sve ono što ide uz glavnog junaka, naravno. Trudila sam se da sve njene osobine, mane, manipulativnost recimo, naglasim, jer mi je to bilo interesantnije za igranje. Da bude što više od krvi i mesa, a ne neka žena koja samo figurira uz glavnog junaka. Kao i na kraju, kada mu kaže: „Ja bejah zlo vaše.“ Da zaista vidimo to preobraženje i duboko pokajanje u njoj. Ona je neko s kim publika može da se saživi.

   Marijana, Klara, Margarita, Laura Lembah... Iza vas je ceo spektar kompleksnih junakinja koje ste brižljivo gradili. Gde i kako tražite pravce u glumačkom izrazu?
   – Ne znam zaista, trudim se da iskopam u sebi uvek nešto novo, da ne bih dosadila i sebi i drugima. To me najviše pokreće, te nove boje koje napipam. Kako godine idu, sve se hrabrije upuštam u to, verovatno već i neko iskustvo radi svoje. Volela bih kad bih sada dobila neki mjuzikl ili neku urnebesnu komediju da se baš zaigram, jer osećam da ima mnogo mesta na koja još nisam zašla.

   Neretko se može čuti da danas u pozorištu ima dosta umetničarenja, pretencioznosti... Šta vi kažete? Koliko pozorište trpi zbog prezauzetosti glumaca?

   – Ima i umetničarenja i pretencioznosti. Mene, recimo, nerviraju predstave u kojima glumci reditelju služe kao (ne)pokretne lutke u prostoru i koji misle da atmosferom rešavaju stvari. Tu pozorište postaje monotono. I gubi se stvarna igra. Kao i razlog zašto smo tu. Mi glumci nikako ne možemo bez reditelja, ali i oni moraju da znaju da su glumci ključ svega. Glumac samo s drugim glumcem i rediteljem pravi igru, na svaku akciju mora biti reakcije, jedino je tada stvar živa. Što se tiče prezauzetosti glumaca, u poslednjih nekoliko godina mnogo se snimalo, a taj period je sada iza nas. Za pozorište, koliko god da snimam, uvek ostavljam dovoljno veliki prostor, jer se tu dešavaju inspirativnije stvari. Pozorišta su puna publike, posle korone još i više, i to me baš raduje.

   Moderno doba guši lepotu, postavlja granice, ubija tradiciju, jezik… Snosimo li i mi kolektivnu krivicu?
   – Što se lepote tiče, ona je u nama, što joj više stremimo, sve više je ima. Mislim naravno na lepotu duše. A što se tiče granica, mislim da se ne postavljaju, već da su se izgubile u mnogim stvarima. Granica lepog ukusa – kad smo kod lepote – gubi se jer smo zasuti gomilom neukusa na televiziji, pa i u životu. Ali ja sam uvek optimista, te sam sigurna da će lepota spasti svet.

6. Milica Kosović