Gledati na stvari kroz prizmu humora je veliko umeĆe

1. 
   

   U penziji sam, ali kao da nisam. Nastavljam da radim! Imam šest „naslova“ u Ateljeu 212 i spremam se da u martu počnem probe za novu predstavu a svaka nova predstava mi je i novi izazov – kaže čuvena glumica Gorica Popović

2. 
   Gorica Popović: Pet decenija sjajne karijere
3. (foto: Vukica Mikača)

4.  

5. Iza dramske umetnice Gorice Popović je pola veka glume, odnosno više od četiri decenije vezanosti za Atelje 212. I pored toga što je u penziji, i te kako je aktivna na daskama koje život znače, a ovako je za „Ludus“ govorila o svojim novim profesionalnim koracima.
   „Radujem se novom komadu koji će raditi reditelj Bojan Đorđev kod nas u Ateljeu 212. Jednostavno, ovo je posao gde se stalno susrećete sa novim, drugačijim pogledima. Dobrim piscima, izazovnim ulogama, tako da je za mene sve novo što me čeka – nadahnuće. U pitanju su duhoviti monolozi, vrlo zanimljivi, inspirativni za scensko izvođenje, oni govore o stvarnosti uopšte, o stanju duha i društva ne samo našeg već i u svetu“, kaže naša sagovornica.
   
   Na Bogojavljenje, 19. januara 1973, s kolegama s klase Tanjom Bošković i Brankom Jerinićem odigrali ste svoju prvu profesionalnu predstavu „Znam Dabli Fejsa“ prema Nušićevom „Sumnjivom licu“, u režiji Olivera Viktorovića. U toj po mnogo čemu značajnoj klasi profesora Predraga Bajčetića na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bili su i Radmila Živković, Ljiljana Dragutinović, Jelica Sretenović, Zlata Numanagić... Kakva su vam sećanja na to vreme?
   Mnogo stvari mi je u magli, što mi je žao. Ponekad poželim da se više sećam tih studentskih dana koji su bili sjajni, neponovljivi. Prvo, činjenica da ste ušli od toliko kandidata u krug od samo 13 studenata glume, što je predstavljalo zaista veliki događaj u mom životu. Studiranje, učenje glume je nešto sasvim drugačije od onoga što ste do tada radili u školi, i uopšte u životu, tako da je to bio veliki preokret, zaokret, nepoznanica. Srećom, živela sam s bakom i bratom u Beogradu, imala sam sigurnost jer nisam bila pravi podstanar-student: sam u velikom gradu. Otići na akademiju rano ujutro, i završiti tek uveče časove bilo je nešto zaista neobično i zanimljivo, naporno ali izazovno kreativno i korisno. Naš profesor Bajčetić bio je veoma zahtevan, terao nas je da mnogo čitamo, zadavao nam silne vežbe. Sve nam je bilo novo, imali smo stalno znak pitanja oko svega. Ali mislim da je to bilo divno, maštovito vreme gde smo učvršćivali svoja prijateljstva na klasi i razvijali se. Jedno drugom smo pomagali, otkrivali mnoge stvari o sebi. To je zaista vreme koje treba iskoristiti što bolje, što često govorim mladim ljudima. Da na fakultetu treba zaboraviti bilo kakvu vrstu zabušavanja, odustajanja, već koristiti to vreme da se razvijate.
   
   Dugo trajete u glumi, igrali ste mnogo različitih karaktera, ljudi, sudbina. I danas vas imenima vaših junakinja: Kneginja Ljubica, Milica Stojadinović Srpkinja... nazivaju gledaoci na ulici. Koliko su vam njihove replike i dijalozi pomogli?
   Činjenica da govorite neke mudre misli, koje su pametni ljudi napisali je fantastična. Sećam se da sam kao srednjoškolka, glumica-amaterka u Kragujevcu, imala kontakte s poznatim ljudima. Slavni Ljuba Tadić, koji je tada bio velika zvezda, bio je prijatelj moga oca koji je radio u kragujevačkom pozorištu kao slikar. Bila sam fascinirana Ljubom koji je kazivao tako divne rečenice. Kako i ne bi ako se zna da je govorio Sokrata, Protu Mateju Nenadovića, Dostojevskog. Bila sam zadivljena njegovom erudicijom, sposobnošću da sažme neke stvari, izvuče zaključke, da kaže neke istine. Kazivao je velike tekstove, sigurno da je upio mnogo toga iz njih. To jeste privilegija nas glumaca: da dolazimo u dodir s velikim delima. Uvek kada se sretnete s velikim tekstovima je dragoceno, jer svakako ostane od tih reči i nešto u vama. Bogatite se, širite vidike. Bilo mi je, recimo, dragoceno čitanje Simovićevog dela „Boj na Kosovu“. Igrala sam Kneginju Milicu sa posebnom emocijom i naklonošću. I dan-danas me zovu da govorim te monologe. Ostane nešto od tih mudrosti, divnih, pametnih misli i u vašoj glavi. Naravno da mi je to mnogo pomagalo u životu. Nažalost, komad „Boj na Kosovu“ nije igran u pozorištu, a reč je o fantastičnom delu Ljube Simovića.
   
   Glumac mora da primećuje svet i ljude oko sebe, da pravi svoje unutrašnje zapise i tako taloži materijal koji će u nekom trenutku upotrebiti za određeni lik. Kneginju Ljubicu igrali ste baš na mestu gde je ubila Miloševu ljubavnicu. Niste jedanput doživeli da vam neko kaže: „Dobro je da si ubila onu ženu.“ Koliko je bilo inspirativno tumačiti Ljubicu Obrenović?
   Ja sam iz Kragujevca, i tamo je zaista bio taj Milošev konak. Odrastala sam uz priču o Milošu, o Ljubici… Kragujevac je bio prestonica u tom trenutku, imao je i prvo pozorište i gimnaziju. Ma, šta sve ne. Nekako mi je Ljubica bila uvek zanimljiva, a kasnije tek, kada sam došla na studije, počela sam da saznajem mnogo toga o njenom životu. Ljubica Obrenović je bila zaista neobična žena i dosta je trpela od Miloša. Nameravala sam da uradim monodramu posvećenu ovoj heroini, čak sam dobila i jedan tekst o njoj, nisam je uradila. Veliki je poduhvat raditi monodrame, imam ih dve, upustiti se u još neku veliki je napor. No Ljubica je bila jaka žena i ta situacija da je ubila Miloševu ljubavnicu mi je bila fascinantna. Da, snimali smo te scene tačno tamo gde se to i desilo, verujte bila sam veoma uzbuđena, sasvim privatno, bez obzira na scenu, dijalog, mizanscen. Bila sam intimno jako uzrujana. Miloševu ljubavnicu tumačila je Mira Furlan. Kada sam je ubila iz kubure i kada je reditelj Đorđe Kadijević rekao „stop!“, iza mene se prolomio aplauz praćen rečima: „Dobro je što je ubi.“ Nisam jedanput doživela da mi je neko rekao: „Dobro je da si ubila onu ljubavnicu.“ Bio je aplauz, od cele ekipe i ljudi koji su pratili snimanje.
   
   Predstava „Lažljivica“, priča Nikolaja Koljade o prijateljstvu, usamljenosti, u režiji Stefana Sablića, u kojoj igrate sa Jelisavetom Sekom Sablić, jedna je od poslednjih u vašem bogatom pozorišnom nizu. Dve potpuno različite žene, Serafima Margaritovna i Margarita Serafimovna žive udaljene živote, zapravo su same, i to je tužno. Zašto nam je ova duhovita priča o samoći i o potrebi za prijateljem danas zanimljiva? Šta je razlog našem nesnalaženju?
   Jednostavno, danas je takvo vreme. Čovek pomisli kako je nekada bilo lepo, kako smo spokojno živeli. Imali ovo, ono, često čovek dodaje pozitivne predznake vremenu nekadašnjem. I zaista, tačno je da je nekada bilo bolje. Imali smo veliku državu, mogućnost da radimo, ne samo ovde kod nas već i u okruženju. Putovalo se, živelo dinamičnije, nije bilo ratova, ovih strašnih, zastrašujućih rijaliti programa, opskurnih likova koji nas čekaju na televizijskim kanalima. Jednostavno, ljudi se danas zatvaraju u svoje male svetove. Gledala sam mlade ljude: sede u kafićima, mladići, devojke, govorim o finoj deci, mahom tinejdžerima. Niko nikome ne prilazi. Sve je nekako u znaku društvenih mreža, tipkanja po telefonima. Osamiti se, biti u nekom svom lavirintu je in. To je tužno, mi glumci, pozorišni ljudi, srećom, okupljamo se, družimo u pozorištu posle predstava, na probama, imamo svoj dosta bogat društveni život. Glumci po prirodi posla su društveno aktivni, ali vidim da mnogi ljudi kubure sa svojim životima, socijalnom prilagodljivošću. Ne dopada mi se kuda ova planeta ide, i kako živi.
   
   Jedna od vaših najdražih predstava je „Slavna Florens“ Pitera Kviltera, u režiji Đurđe Tešić. Istinita priča o pevačici Florens Foster Dženkins, u kojoj tumačite ženu koja je volela da peva operske arije, a u tome je bila izrazito loša. Kako ste je osvajali, s obzirom na to da ste poznati po svojim glasovnim kvalitetima?
   
   Već devetu sezonu igramo „Slavnu Florens“. To je žena koja je ostvarila svoje snove bez obzira što nije bila kvalifikovana za to što radi. Ima danas raznoraznih starleta koje se upuštaju u pevanje. Florens je verovala, imala svoju ljubav, opsesiju operskim pevanjem. Volela je nastupe, pevanje, pravila performanse, oblačila se u kostime… Ljudi su s nevericom gledali u nju, smejali se, ali i uživali. Imala je svoj završni koncert, veoma uspešan u Karnegi holu. Meni je vrlo draga ta uloga. Florens je bogat lik, duhovito napisano štivo. Imam divne partnere Tamaru Dragičević i Ivana Mihailovića, i mnogo volimo tu predstavu. Posebno mi je zanimljivo da pevam te arije, da ih kvarim jer mi to teško pada. Poznato je da volim da pevam, da sam bila u grupi „Suncokret“. Najteže mi je otpevam, recimo ariju Kraljice noći iz opere „Čarobna frula“ i da je pokvarim. Često mi bude neprijatno kada neko iz operskih krugova dođe da pogleda predstavu, posle im se izvinjavam zbog tog kreštanja, ali Florens je zaista bila takva i tako pevala. Slavna je bila, i izuzetna – žena sa svojim manama, i zato je volim i branim na sceni.
   
   Često citirate Borhesa: „Što češće nisam bio srećan.“ Srebrno jezero je vaša oaza. Ne trošite se samo na glumu već i na hobije. Proučavate svoje omiljeno vreme, dvadesete i tridesete godine prošlog veka, stari Beograd, ženska humanitarna društva kroz prizmu komičnog. Šta je komedija danas?
   Priznati mnoge nesuvisle stvari koje živimo i u kojima smo i koje nas pritiskaju. I podsmehnuti se tome, nevoljama. Gledati sve kroz prizmu humora je veliko umeće i ne može se uvek tako. Ne može svako tako, ali mi vidimo da naša publika jednostavno vapi za komedijom. Naravno da gledaoci dolaze i na ozbiljne dramske predstave, ali vole da se relaksiraju, da se jednostavno podsmehnu. Kada se smejemo nekim navikama, lošim stvarima koje radimo, trpimo, publika tu nalazi olakšanje i smeje se.
   Podsmehnuti se surovoj stvarnosti, rekla bih, danas je komedija.

   Milica Kosović

6.  

7. Antrfil

   Dejan Mijač

   „Raditi komediju za mene znači isto režirati kao i nešto drugo, ali sa malo više obaveze. Dobra komedija nije samo ono što je smešno. Površnu lakrdiju je lako napraviti. Ali dublje i slojevitije smešno, to je malo teže. Najteže je biti Čaplin. (…) Čaplin je bio povučen, zamišljen… Svoj. To je zato što je duhovit. A duhovitost je veoma daleko od kreveljenja.“ Podsećanje na to da je Milena Dravić govorila da smeh oslobađa, da je u komedije najlepše – pobeda života, prokomentarisao je rekavši: „Blizu je istine. Zato se vlastodršci plaše pravog, pronicljivog smeha. Jer je to, rekoh, više od života. I jače od njih.“