AUTO-STOPOM PO STERIJINU NAGRADU

1. 
   

   Uvek radim dajući sve od sebe. Ne znam kako bih drugačije. Postoji jedna određena vrsta stida, vaspitanja, onoga na čemu sam stasao; na tebi je da daš sve od sebe da to što radiš bude što je moguće bolje. Da budemo dostojni toga što radimo – kaže Goran Šušljik, poznati glumac koji otvara ovogodišnje Sterijino pozorje

2. 
   Foto: Nebojša Babić

3. 
   

4. Dobitnik je dve Sterijine nagrade (za ulogu Skapina u predstavi Lukrecija iliti ždero Pozorišta na Terazijama 1995, i za ulogu Raše u Hadersfildu JDP-a, 2005), ostvario je niz izuzetnih rola i na sceni i na ekranu, profesionalno se dokazao i kao producent i reditelj.
   Znalci apostrofiraju njegove glumačke valere, dijapazon i umešnost poniranja u lik, promišljenost takođe. Sam je pak u više navrata isticao da kad ga uloga odnosno ono što radi zaintrigira, ponese, tome se predaje celim bićem, u suprotnom se ne prihvata neke ponude, a u razgovoru za Ludus govori o Pozorju, teatru, glumi, serijama, svojim svetonazorima, našem vremenu...
   
   Šta vam znači činjenica da otvarate Sterijino pozorje, šta vam je prvo palo na pamet kada je stigao poziv?
   – Prvo mi je palo na pamet koliko godina imam... (smeh). Dobro, to je samoironija, ali tačno je da dolazim u godine kada te ljudi zovu da nešto sabiraš, da sagledavaš... Za mene je u ovom trenutku Sterijino pozorje dobrim delom – sećanje. Bio je to i moment u kojem sam se setio koječega.
   
   Na primer?
   – Nekada sam živeo u Novom Sadu. Za mene je Pozorje bilo jedna od ključnih tačaka iz koje izvire moje interesovanje za glumu, moj put ka pozorištu. S njegovih pragova sam se otisnuo, očaralo me. To je bilo pre nego što sam upisao Akademiju. Kroz Pozorje sam sagledavao da pozorište nije samo ući u salu i gledati predstavu već da ono podrazumeva niz drugih stvari, sagledavao šta znači u jednom gradu, šta znači u kontekstu vremena, u društvu takođe, s druge strane, koliko širok spektar ljudi okuplja, a koji nisu direktno na sceni. Dakle, to su neke od prvih pomisli nakon što me je g. Miki Radonjić, direktor Pozorja, pozvao da otvorim festival.
   
   A šta nama danas znači Sterijino pozorje i teatar uopšte?
   – To se, verujem, generacijama dobrim delom menjalo. Kada sam profesionalno počeo da dolazim na Pozorje, s predstavama koje sam igrao, bio sam i bili smo oslonjeni na, da tako kažem, kulturna pa i pozorišna sećanja i iskustva zemlje koja se paralelno raspadala dok se festival dešavao. Danas su se stvari znatno promenile. Ali tragovi toga šta je ono značilo u teatarskom životu tadašnje YU i u pozorišnom životu devedesetih pa sve do početka ovog veka, mislim da još postoje. Mislim na trag koji nije bio vezan isključivo za predstave i pozorišne poetike već i za ono što pozorište znači u kulturološkom, civilizacijskom pa i političkom smislu. Takođe, ono što se dešavalo na Pozorju reflektovalo se i na to kakve smo predstave pravili devedesetih. Iako to možda nije bilo eksplicitno vidljivo, svi smo izrastali, glumci, reditelji i dramski pisci, iz onoga što je prethodilo našem susretu s pozorištem i delovanju unutar njega. Ne znam koliko je moguće razlučiti šta je šta od svega toga, ali nema sumnje da smo ponikli noseći, svesno ili ne, gorki talog iskustva. Zapravo, može i bez ’gorki’, ali talog iskustva sigurno. Pozorište ne postoji od ovog trenutka, čak ni predstava koja se sada stvara ne može se napraviti samo od ovog trenutka. Ono se temelji ne samo na našoj nedavnoj društvenoj i teatarskoj prošlosti nego i na svemu onome što u dubinama do nas dopire još iz antičkih vremena. Dakle, stalno se oslanjamo na prošlost da bismo gledali u budućnost. Danas se svet drastično menja, ali ono što pozorište treba da znači i zrači, pa i Sterijino pozorje, to je da korespondira s trenutkom ceneći prošlost, a fokusirano na stalno pitanje kako da preživi, a od čega – u tom postulatu ’preživeti’ – nema odustajanja. Teško da možemo da mu odredimo pravo, eksplicitno značenje. Ja bar nemam tu moć. Svakodnevno se pitam šta pre svega znači meni, da li sam se promenio u odnosu na pozorište ili ono u odnosu prema meni... U svakom slučaju, najvažnije je to da se dešavaju neke predstave i što su one bolje i relevantnije, to će imati veću refleksiju na ono što će se dešavati tokom sezone. Dešava se, znamo, da jedna predstava može da promeni tok pozorišnog života.
   
   Koliko su vas obeležile uloge za koje ste dobili Sterijine nagrade?
   – Nagrade su došle kao prijatna posledica, ali te dve uloge su u svakom slučaju među najznačajnijim ulogama u mojoj karijeri. Imao sam ih naravno još. U pravim trenucima, u pravom vremenskom razmaku, desile su se te dve uloge, koje se vezuju za moja dva razvojna perioda. Jedna je Skapino u predstavi Pozorišta na Terazijama Lukrecija iliti Ždero (nepoznatog autora u režiji Jagoša Markovića), koja je ako se ne varam te 1995. osvojila devet Sterijinih nagrada. Ima ta čuvena anegdota... Pokvario nam se autobus na putu za Novi Sad. Čuvene devedesete; može sve što ne može, a uglavnom ne može sve što bi trebalo da može... Dakle, za devedesete to nije bilo ništa neobično, a ispostavilo se spektakularno. Stade, dakle, autobus na pola puta. Okreni obrni, ni da makne, a vreme curi. Šta ćemo, kud ćemo, rastrčasmo se po putu. Praktično smo stigli auto-stopom, u zadnji čas. Uleteli u garderobu, izleteli na scenu. Odigrali. I dobili nagrade.
   
   Dakle, auto-stopom po nagradu...
   – Ne samo ja nego i Dana Maksimović. I ona je stopirala, i dobila nagradu. Eto, dešava se... u datom momentu deluje neverovatno, a iz današnjeg ugla izgleda da je možda baš tako trebalo da bude, a i daje neki viši smisao svemu. Druga Sterijina nagrada bila je za Rašu iz predstave Hadersfild, što je posebno interesantno jer je to u stvari gabaritno mala predstava, koja je pokrenula neke stvari, uticala na moj glumački put, a isprva skoro niko nije hteo da je režira. Verovatno zato što sama po sebi odbija veliki rediteljski koncept. Onda se režije prihvatila Aleks Čizholm, koja je radila praizvedbu u Vest Jorkšir Plejhausu u Lidsu. Bio je to i vrlo neobičan proces rada.
   
   Predstava je dobila čitav niz nagrada. Šta vas je motivisalo da kasnije radite istoimeni film?
   – Da, višestruko je nagrađivana. I dugo smo je igrali, uvek pred prepunom salom. Igrali smo i nakon završenog filma, koji je nastao, između ostalog, iz naše potrebe i svesti o potrebi da se zabeleži dati trenutak, da treba to da uradimo dok smo u tim godinama... Bilo nam je važno. Taj film i danas postoji na Jutjubu, dosta je gledan, otkrivaju ga nove generacije.
   
   Hadersfild kroz priču o nekoliko momaka u manjem vojvođanskom mestu preispituje, između ostalog, pakao devedesetih, pitanje izgubljene generacije... Šta je vama značila ta predstava, potom i film?
   – Mi smo od te aktuelnosti najviše zazirali kada smo radili predstavu. Prethodnih godina je bilo više dobrih predstava koje su otvarale te bolne teme, uslovno rečeno izgubljene generacije i propasti svega oko nas. Bure baruta, Šine, i da ne nabrajam. Uvideli smo, osetili da je to dobar tekst, ali pitali smo se šta i kako s tom aktuelnošću, opet.
   
   Mogli bismo reći da je i danas vrlo aktuelna?
   – Neki dan mi je moj mlađi sin rekao – ti znaš da je naša generacija (2008–2010) potpuno žrtvovana generacija. Nasmejao sam se. Ne zato što je smešno, nego... Devedesete su, objektivno, bile turbulentan period. Hadresfild je priča o mladim ljudima koji žive sa nasleđenim posledicama, s pitanjem gde je otišao njihov život u takvom svetu, bez perspektive, bez izlaza osim možda – predstava o tome govori – da taj izlaz postoji u tebi i u tvom odnosu sa najbližima. Čak i kad si totalni autsajder i kad je sve izgubljeno možeš naći to nešto u sebi, i u drugome. To je bila neka vrsta katarze; ponovno otkrivanje ko smo, gde smo, na šta smo prinuđeni, da se nekako ta pročišćenja dešavaju tu među nama. Jeste aktuelna i danas. Ni onda, a ni sada nikakve velike teme, velike priče ne mogu da nam pomognu dok sami sebi ne pomognemo. Drugo, nakon izlaska te predstave desila se neverovatna stvar. Ona je igrana duže od 10 godina, publika ju je volela. Iako su se okolnosti menjale, a u nekom trenutku postale i gore.
   
   Poznato je da kakva god da su vremena čovek, žargonski rečeno, mora prvo sam sa sobom da izađe na kraj. Međutim, pritisak društvenog konteksta može biti veći i strašniji, odnosno manji i prihvatljiviji. Nismo li mi, sagledavajući aktuelni društveni kontekst, sopstvenoj deci ostavili vruć krompir?
   – Tačno je da čovek uvek i u svemu mora pre svega sam sa sobom da vidi šta će i kako će. A što se pitanja tiče... Moj sin kog sam pomenuo gledao je film, a nisam ni znao da ga je gledao. To samo po sebi sve govori. Eto, jedna predstava, mala i na početku odbacivana, ostavlja trag. Ako ništa drugo, svedoči o svetu. Pozorište nam pomaže da razumemo svet, sagledamo stvari i koliko god možemo (p)ostanemo ljudi.
   
   U poslednje vreme jedna od vaših najvećih pozorišnih uloga jeste naslovna rola u Titu Androniku Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Kakav vam je izazov to bio? Igrali ste potom i Svetog Savu u Narodnom pozorištu Beograd...
   – Susret sa tako opozitnim likovima je uzbudljiv, a možda nije ni slučajan ko će znati. Tit Andronik je moja prva saradnja sa Andrašom Urbanom. Desilo se, kao često u mom životu, da nisam bio prvi izbor. Okolnosti su me dovele do te uloge, koja me posle izvesnog vremena na duže vratila na scenu.
   
   Kako ste gradili ulogu, ko je danas Tit Andronik?
   – Najjednostavnije rečeno; čovek koji traži pravdu. Format predstave, način na koji teče priča nije jednostavan ni za gledaoca ni za nas koji igramo. Vrsta brutalnog odnosa prema stvarnosti. To da neko uzme mač, pištolj, šta god, u svoje ruke i s pravom (jer mu je ne daju) krene ka pravdi..., znamo, da je vrlo opasno. Akcija–reakcija, jednostavan ključ, ali očigledno vekovi ne pomažu civilizaciji da se presabere. Kad društvo nije uređeno čovek sam deluje. Civilizacija ima mnogo iskustva u tome, ali zalud. Ta predstava je svojevrstan krik da će se, ako se stvari ne dovedu u red, taj užas nastaviti da dešava.
   
   U predstavi U ime oca i sina igrate Svetog Savu. Šta vam je bio oslonac u građenju lika?
   – To je poetsko-istorijska rekonstrukcija datog vremena i dela života Svetog Save. Vrsta scenskog žitija. Ali nismo se bavili onim što je liturgijsko u toj priči, nego je to i porodična drama, i pre svega priča o tome kako je mlad čovek naizgled otišao od života, jer se zamonašio, a u stvari se suočio sa samom suštinom života i krenuo da stvari državu, naciju, infrastrukturu, da bi taj narod bio zdrav, obrazovan i da bi ga sačuvao. Podvig čoveka koji je kasnije postao svetac.
   
   Ako tako možemo reći „u glavnoj ulozi“ vašeg života je Vreme smrti, TV serija po delu Dobrice Ćosića. Prethodno ste radili Korene i Vreme zla. I znalci i publika ih hvale, a šta je bio vaš motiv, poriv?
   – Dugo se bavim delom Dobrice Ćosića; počelo je s Korenima, a ovim se završava ta velika avantura, koja je počela 2017. godine. Nije reč samo o Ćosićevom delu, njegove knjige su te koje jesu, nego i o tome da smo uspeli da rekonstruišemo jednu epohu – od kraja XIX veka do početka Drugog svetskog rata – u jednom drugom mediju, televizijskom, koji ima drugačiju komunikaciju s publikom od one koju ima književnost. U ta tri serijala može se, da tako kažemo, smestiti značajan komad naše istorije, a kroz to se na svoj način prelama i ono što nam se sada dešava, a i ono što će nam se dešavati. Srećan sam što sam imao privilegiju da to radim, i što sam u televizijskom formatu uradio tu prema mom uverenju vrlo bitnu priču. Naravno, ne samo ja. Ogroman je tim to radio. A što se mene tiče, radio sam, kao i druge stvari, dajući sve od sebe. Ne znam kako bih drugačije. Postoji određena vrsta stida, vaspitanja, onoga na čemu sam stasao; na tebi je da daš sve od sebe da to što radiš bude što je moguće bolje. Da budemo dostojni toga što radimo.
   
   Neretko se može čuti da glumci samo snimaju serije, reklame, i da zbog toga u pozorištu ne može ni proba da se održi. Šta vi kažete?
   – Mislim da su svi svesni okolnosti i da se sad već našao jedan relativan kompromis, koji mora da funkcioniše jer tu smo gde smo. Svi mi u pozorištu, ne samo moja generacija nego i mlađi, imamo ozbiljan odnos prema teatarskom poslu. Naravno da, s druge strane, ljudi moraju da iskoriste priliku za još poslova, što zapravo najteže pada glumcima. Verovatno jedan deo kvaliteta trpi. Ali neminovno je. Sistem je kakav jeste, živimo u vremenu u kom živimo, ništa nije pomoglo da se to promeni. Trenutno funkcioniše relativno zadovoljavajuće. Predstave izlaze, dosta se snima. I dobro je dok je tako, nisam siguran koliko će potrajati ta velika produkcija. Dobili smo veći kvalitet u TV stvaralaštvu, a za to vreme nije se otvorilo nijedno novo pozorište. Mislim da ovaj grad treba da ima bar još nekoliko pozorišta. Jer publike očigledno ima. Njoj treba ponuditi i nešto drugo, ne samo nekoliko poetika. Pozorište je postalo važno da tako kažemo i u novom formatu. Ljudi ne dolaze samo da gledaju predstavu nego i zato što je to događaj, pa se to širi po društvenim mrežama. Treba to iskoristiti, zašto da ne, a biti hrabar, ne podilaziti ukusu, ne spuštati kriterijume, nego se boriti da pozorište bude što bolje.
   
   Šekspir je govorio da je pozorište ogledalo društva, a kako vi vidite naše društvo?
   – Ogleda se u Šekspirovom opusu od velikih tragedija do jarkih komedija. Ima u Šekspirovim delima i neka vrsta strepnje. Mislim da se u našem današnjem društvu oseća neka vrsta jeze i strepnje. Kao da će nešto strašno da se desi.

5. Tatjana Nježić