BAJKA O NAJBOLJEM OD SVIH SVETOVA

1. 
   

   Kakva je sada i ovde sudbina mladih pozorišnika...

2. 
3. 
   Ilustracija Jugoslav Vlahović

Bilo je to davno, u drevna vremena kada je Bog zemljom hodio i širokim potezima na sve strane rasipao raznovrsne blagodeti, pa i novac. Tada, u ta drevna vremena, kojih se danas sećaju samo retki preživeli, u bezmalo svim gradovima Srbije u kojima je postojalo pozorište, Ludus je imao stalne dopisnike, ili je barem u mnoge gradove širom Srbije slao saradnike. koji su, kao uostalom i pomenuti dopisnici, imali zadatak da čitaoce informišu o stanju stvari u tamošnjim teatrima.
Tako su u Ludusu objavljivani podaci o repertoarima, planovima, uspesima, ali i – verovali ili ne – o problemima pozorišnika iz tzv. unutrašnjosti države. Jedna od tema koje su redovno imale mesto u ovim izveštajima odnosile su se na pojavu mladih snaga na ondašnjem pozorišnom nebu Srbije. Uprkos blagodetima koje je Bog neštedimice delio narodu, i u ta davna vremena nije bilo lako mladim naraštajima pozorišnih delatnika, a naročito su s problem angažmana i, posledično, afirmacije imali mlade glumice i njihovi vršnjaci glumci.
Bilo je to vreme pre no što je karakter naše teatarske stvarnosti odredila famozna uredba o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru, a koja je docnije sazrela do stepena odgovarajućeg zakona koji je mladima zatarabio vrata teatara. Bilo je to i doba kad u Srbiji nije snimano na desetine televizijskih serija, pa su pozorišta bila ne samo logičan cilj mladih teatarskih delatnika nego i jedna od retkih adresa na kojima su mogli da nađu uhleblje.
Danas stvari stoje sasvim drugačije i situacija je, dabome, neuporedivo bolja jer živimo u najboljem od svih svetova, pa mladi glumci i mlade glumice više ne moraju da gube vreme u teatrima na silnim probama, da se lomataju pred zahtevima reditelja, da bi potom, nakon premijere, morali da igraju uloge onoliko puta koliko to odgovara pozorišnim upravama.
Tako je, naime, bilo nekada. Sada, međutim, sudbinu diplomaca pozorišnih škola, akademija i fakulteta najčešće određuju rejtinzi TV serija. On njih zavisi da li će i kada teatar doći na red. A i ako se dogodi da dođe, od novopečenih članova i članica ovdašnjih ansambala traži se da na sceni budu isto što su prethodno bili u serijama. To od njih pre svega očekuju gledaoci koji najčešće u pozorišta i dolaze da bi videli omiljena lica s malih i velikih ekrana, a bogme, izgleda, baš to isto očekuju i teatarske uprave, jer ova lica i pune sale svojom televizijskom i filmskom popularnošću.
Otuda se retki slučajevi zapošljavanja mladih u pozorištima, ali i njihov honorarni angažman u teatrima (tzv. paušal) danas obeležavaju svečanim potpisivanjem ugovora nalik onim karakterističnim za transfere vrhunskih fudbalera ili košarkaša.
Naravno, tako stvari ponajpre stoje u velikim pozorištima, onim prestoničkim. U teatrima manjih sredina angažovanja ili zapošljavanja novih glumačkih snaga nisu praćena pompom, ne pominju ih mediji, pa ni lokalni, što novozaposlenima ili tek angažovanima ne smeta da s ogromnim entuzijazmom, bez ikakvog televizijsko-filmskog iskustva, prionu na posao, urone u probe i, pritom, onog sada odsutnog Boga mole da prođu procese rada sa što većim brojem reditelja (bez obzira na raznovrsnost njihovih eventualnih hirova), da bi nakon premijera, opet moleći se istom Bogu, odigrali barem nekoliko repriza. Toliki je, naime, životni vek predstava u pozorištima manjih gradova u kojima je sve manje stanovnika, pa samim tim i potencijalnih pozorišnih gledalaca, te se predstave igraju dva, tri puta sedmično, a katkad i ređe.
No, da ovaj tekst ne bi bio završen totalnim mrakom, a da bih vlastitim primerom obnovio drevnu tradiciju Ludusa, u svojstvu dopisnika ovih novina pominjem imena nekoliko veoma mladih glumica i glumaca koji u ovom času vredno stvaraju novu predstavu u Narodnom pozorištu Timočke krajine „Zoran Radmilović“ u Zaječaru. Ma koliko to zvučalo reklamerski i bez obzira na to što će mnogi čitaoci pomisliti da preterujem, ipak ću vas zamoliti da zapišete imena Marije Stanković, Jovana Veljkovića, Gabrijela Bećarevića i Ivana Ninčića. Mladi su, ali je mnogo značajnije što su izuzetno talentovani i (još uvek, valjda zbog svojih godina) puni energije i želje da radeći napreduju i da kroz svaku probu nauče nešto novo. A imaju i od koga, jer igraju sa izvanrednim kolegama – Milošem Tanaskovićem, Anom Bretšnajder, Branislavom Mijatovićem, Natašom Petrović i, u konkretnoj predstavi čije su probe u toku, s Dejanom Cicmilovićem kao gostom.
Proverite ove tvrdnje ako vas put navede u Zaječar ili ako zaječarski teatar gostuje u vašem gradu; nemojte čekati da ove glumce i glumice prvi put vidite na televizorima i filmskim platnima, jer ma koliko da su dobri i bez obzira na to koliko napredovali, njihov pravi ambijent je pozornica.Sve ostalo je život. Život u najboljem od svih svetova.

5. Aleksandar Milosavljević