PITANJA UMETNOSTI SU I PITANJA DRUŠTVA

1. 
   

   Položaj zaposlenih u kulturi je očajan. Nije samo plata umetnika bedna nego je i cela ljudska infrastruktura užasno ponižena i zanemarena. Da li smatrate da je normalno da se ne govori o tome u kakvom su stanju naša pozorišta i s kojim problemima su suočena? – kaže istaknuti reditelj Andraš Urban, čija je predstava Bilo jednom u Novom Sadu u takmičarskoj selekciji Pozorja

2. 
3. 
   Foto: Novosadsko pozorište/Ujvideki Szinhazu

6. Andraš Urban je novi direktor Novosadskog pozorišta / Újvidéki Színháza, koje je svoje najbolje trenutke imalo upravo s predstavama ovog reditelja. Kažu da dolaskom Urbana u ovaj teatar počinje njegova nova era.
   Urban je svojom rediteljskom poetikom potpuno dekonstruisao shvatanje pozorišne umetnosti kod nas. Njegove predstave raskrinkavaju malograđansko pozorište i upiru prstom na društvene probleme koji su gurnuti pod tepih. O tome svedoče njegove predstave po komadima velikana dramskog stvaralaštva i brojni autorski projekti u pozorišnim centrima u regionu. Zahvaljujući njemu Subotica je postala važan pozorišni centar. Tu je donedavno sa velikim uspehom vodio Pozorište „Deže Kostolanji“ i osnovao ugledni Dezire festival, kojim i rukovodi.
   Prva predstavu, Bilo jednom u Novom Sadu, koju je režirao rukovodeći Novosadskim pozorištem / Újvidéki Színházom, igrana je na 50. rođendan ovog pozorišta. U njoj posvećeno glume svi glumci iz ansambla i studenti glume, koji pevaju i igraju u slavu svog teatra, otvarajući brojne umetničke i društvene teme.
   Urban je nedavno u Narodnom pozorištu u Sarajevu režirao predstavu Seljačka opera Darvasa Benedeka i Bele Pintera. Dramaturgiju potpisuje Vedrana Božinović, scenografiju i kostime Adisa Vatreš Selimović, a muzička saradnica je Lejla Jusić.
   
   Šta vam je u toj operi za dramski ansambl bilo inspirativno?
   – Rad na Seljačkoj operi bio je izuzetan. I probni proces i premijera. Glumci su bili motivisani, inspirisani, odani i posvećeni. Takav utisak ostavili su i na publiku, koja je s radošću prihvatila predstavu. Ta predstava i jeste rađena da prouzrokuje radost, neku vrstu osećaja praznika.
   Belu Pintera smatram svojevrsnim mađarskim ili budimpeštanskim genijem, koji, pišući, režirajući pa i igrajući u projektima svog nezavisnog ansambla, i dalje opstaje kao možda jedino nezavisno pozorište na tom području. Njihova popularnost skoro da im omogućava da opstaju od prodatih ulaznica, jer i oni pate od nedostatka donacija države. Mislim da je suludo, kao što uglavnom biva ovde, da zbog samog naslova vodimo razgovore o žanrovima, operi itd. Seljačka opera je pravo dramsko pozorište koja se izvodi pevajući. Folk i etno, koji su osnova samog teksta i muzičkog sloja, kao osnovna forme naracije i kao profana nit forme, sukobljavaju se sa onom uzvišenom, skoro baroknom muzičkom formom, koja čini drugi muzički pol tog komada. Seljačka opera nije nov komad. Nastala je u vreme kada je nacionalno počelo da se predstavlja kao etničko, kao folklor. Narodno je postalo precenjena vrednost. Kroz taj narativni i muzičko-narativni način priča se priča o zajednici, porodici, koja postepeno otkriva sopstvenu prošlost, tajnu prošlost u kojoj se, od prvobitnog greha, ubistva, promiskuiteta i samog incesta, oslikava društvo. Tu je teret prošlosti koji nas tišti, laž i licemerje. O svemu tome govori se na vrlo duhovit i pametan način i ide ka finalnom tragičnom momentu kada se sve razotkrije.
   
   Od prošle godine ste direktor Novosadskog pozorišta / Újvidéki Színháza, koje ove godine slavi 50 godina postojanja. Kakvo je to pozorište? Kakvo je bilo, a kakvo je danas?
   – Novosadsko pozorište / Újvidéki Színház imalo je razne periode, u zavisnosti od toga ko je njime upravljao i na koji način, forsiran je i žanr, bilo je uspešnijih i manje uspešnijih perioda. Ali uvek je predstavljalo vrlo značajnu pozorišnu ustanovu, tj. uvek je bilo značajno u pozorišnom kontekstu. Ima ansambl koji je na svoj način jako posvećen, spreman da radi, disciplinovan i talentovan. Problem nastaje zbog zabrane zapošljavanja koja je na neki način i dalje na snazi. To znači da glumačka ekipa nikako da se obnovi, nikako da se priključe novi, mladi glumci. Isto to uništava i pozadinsku ljudsku infrastrukturu, gde nema dovoljno radnih mesta, a plate su – uglavnom u sektoru tehnike – očajne. Zamislite da morate živeti sve vreme od minimalca, recimo nekih 350 evra mesečno, ali da istovremeno morate da dajete sve od sebe da bi pozorište funkcionisalo.
   Ono što je povodom Novosadskog pozorišta divno jeste da bez obzira na jezik izvođenja, znači bez obzira na to što se izvode na mađarskom jeziku, predstave prati značajan broj gledaoca koji ne razumeju mađarski jezik, jer su sve one titlovane. U poslednje vreme uveli smo neke predstave koje imaju i ruski, pa i engleski titl. Znači Novosadsko pozorište je pravo pozorište Novog Sada, a gledaoci ga doživljavaju kao svoje bez obzira na maternji jezik. U januaru smo završili predstavu Bilo jednom u Novom Sadu koju prati veliki uspeh, rasprodata je mesecima unapred. Tomi Janežić je počeo da radi na predstavi 1981. čija se premijera očekuje 18. oktobra, a za koju nedelju Miloš Lolić počeće probe Fejdoovog komada Ne šetaj se gola čija će premijera biti krajem septembra. Znači radimo na pozorištu koje ume i može, bez obzira na jezički hendikep, da komunicira sa svakim gledaocem, a i da deluje na visokom umetničkom nivou.
   
   S kakvom idejom i namerom ste došli na mesto direktora Ujvideki Szinhaza?
   – Ja sam u izvesnom smislu „poslat“ na to mesto. Bila je to, na neki način, ideja Ištvana Pastora, mada se ta zamisao pojavljivala i mnogo ranije, tj. pre par mandata. Došlo je vreme da odem iz Subotice kao direktor, da izađem iz jednog već ustaljenog kruga. Najviše se koncentrišem na to da naše pozorište bude prisutnije u lokalu, tj. u svom gradu. Bitna su gostovanja i nastupi na festivalima, ali se ipak koncentrišemo na vidljivost u matičnom gradu. Znači radimo dosta na komunikaciji s publikom. Zgrada pozorišta je prilično zastarela, pa je pokušavamo dovesti u red, da kad publika uđe ima osećaj nekog kulturnog prostora, a ne neke zapuštene birtije.
   Pokušavam da vodim to pozorište suštinski, tako da se koncentrišemo na sama dela i pozorišnu umetničku poetiku, a ne da samo opstajemo u političkom ili marketinškom kontekstu. Hoću da kažem da me zanima šta stvarno ostvarujemo i šta stvarno možemo ostvariti, a ne u kojoj meri možemo da se prodamo i da predstavimo sebe kao značajne. Želim da ostvarimo neposredno, savremeno i vrlo otvoreno pozorište, koje hrabro komunicira sa svakim gledaocem, kojem će, ako poseduje bar osnovne principe otvorenosti, naš rad uzrokovati svojevrsnu radost.Verujem da je i u ovom teatru dobro da radimo laboratorijski, da pozorište bude sveukupna radionica.
   
   U tom pozorištu imate izuzetne glumce i sjajan ansambl. Šta ih čini tako posebnim?
   – Činjenica je da kao ansambl jako dobro funkcionišu, a istovremeno su dobri i kao kolektiv i kao pojedinci. Iako se uglavnom bavim artikulacijom problema da bih ih rešavao, a ne time da nas hvalim, činjenica je da Novosadsko pozorište ima odlične glumce.
   
   Bilo jednom u Novom Sadu je prva predstava koju ste tu režirali. Posvećena je pedesetogodišnjici Ujvidekija. Baš je onakva kakva treba da bude – ekstravagancija sa mnogo muzike i plesa i 26 glumaca na sceni. Kako je nastala, s kakvom idejom, od kakvog materijala?
   – Ta predstava je na neki način himna pozorištu uopšte, pa i Novosadskom. Odlučio sam da radim predstavu sa svim glumcima ansambla na temu njihovog postojanja, misli i problema, tj. našeg odnosa prema umetnosti, pozorištu, životu, pa i jednih prema drugima. Znači stanje u kojem se nalazimo. Muzički materijal smo sastavili od onih numera koje su se pojavljivale kroz prošla vremena na repertoaru, ali bez želje da se time pravi neki egzaktni pregled ili inventar. To u jednom momentu postaje nebitno. Predstava korespondira sa ovim trenutkom i bavi se problemima savremenog teatra na vrlo zabavan način. Naravno, problemi savremenog teatra ujedno su i problemi ljudi koji to rade i izvode. Pedesetogodišnjica je uzeta kao dramaturška stvarnost, tj. predstava je o tome da Novosadsko pozorište slavi svoj jubilej, a ansambl narednog jutra, posle burne noći, iščekuje sastanak koji je zakazao direktor ansambla. U tom iščekivanju kreće dešavanje koja je predstava sama.
   
   Predstava Bilo jednom u Novom Sadu u selekciji je Sterijinog pozorja. Kakav je vaš odnos prema tom festivalu?
   – Mislim da je to naš najznačajniji dramski festival. Bez obzira na to što se bavi domaćim tekstom, Pozorje se i dalje doživljava kao festival najboljih predstava u regionu, i svima je drago da budu pozvani.
   
   Vaša predstava se između ostalog bavi i položajem pozorišne umetnosti kod nas. Kako bi ste opisali taj položaj?
   – Osećam se usamljeno što se te teme tiče. Svuda govorim o groznim okolnostima u kojima radimo, a nekako ne vidim kolege koji rade isto to. Više vidim neke izjave i intervjue u kojima zahvaljuju predstavnicima vlasti. Jasno je. U pozorištu rade i ljudi koji se raduju što mogu to da rade u životu. Svi smo se u profesiji verili s tim, to je naš poziv i radićemo to u bilo kojim okolnostima. Ali kultura je nekako i dalje zadnja rupa na svirali. Položaj zaposlenih u kulturi je očajan. Nije samo plata umetnika bedna nego je i cela ljudska infrastruktura užasno ponižena i zanemarena. Samo razmislite o tome kakav tim možete izgraditi, kakve „stručnjake“ možete da zaposlite i zadržite za platu od 40.000 dinara. Ko želi biti majstor svetla ili tona, dekorater, pod tim uslovima. Njihovi koeficijenti obezbeđuju platu manju od utvrđene minimalne zarade. Minimalac im povećava platu. Zamislite to. Danas je pozorišna oprema već prilično sofisticirana. Da li mislite da će time upravljati ljudi koji tom platom ni sebe ne mogu izdržavati, a kamoli svoje porodice. Sve su to, što vrlo dobro znamo, specifični poslovi u pozorištu, ljudi koji ih rade treba da poseduju specifično iskustvo, talenat itd. Poslovi za tehničku podršku predstava i funkcionisanje teatra poseban su zanat i radnici koji ih obavljaju posebna su vrsta zanatlija. Od njih zavise sigurnost i kvalitet predstave. Ogromna šteta je napravljena. Da li smatrate da je normalno da se ne govori o tome u kakvom su stanju naša pozorišta i s kojim problemima su suočena? Svi to znamo. Eto, mene pitate pa ću ja reći nekoliko stvari. Ali to svi znamo. I pristajemo na to... nekako će se to rešiti. Nekako samo od sebe. Predsednik će u jednom trenutku zavoleti pozorište ili misliti da to ipak ne može tako pa će rešiti naše probleme. Eto takav je odnos prema tome. Pozorišta se dave u birokratiji, naš posao se svodi na to kako da se unutar zakonskih odrednica snađemo u džungli birokratije. Da tražimo tri ponude ako treba da kupimo gaće ili par čarapa, da se zajebavamo s tenderima, da gledamo kako da doplatimo radnicima koji jedva da imaju za mesečnu hranu... ili glumci koji su izvanredni, ostvaruju uspehe a žive sasvim siromašno. A onda kažemo da nam je kultura bitna. Kome? Da li stvarno taj odnos izražava poštovanje umetnika? Pa, ne.
   S druge strane, neko nekoga zaposli jednom na neodređeno vreme i taj može na miru da čeka penziju. Bez obzira na svoj učinak i kvalitet... tako teramo pozorište da se komercijalizuje. Naravno, teatar bez publike ne može da opstane. I naravno, kada je to cenjeno niže nego bilo šta drugo, stvara se osećaj nebitnosti. I prema radu u teatru, i prema teatru uopšte. A naveo sam samo nekoliko primera...
   
   Šta za vas znači pozorište? Kakvo je to mesto?
   – Eto, stalno hoću da kažem da je pozorište mesto slobode. Ali to je budalaština i kliše. S druge strane, jeste to. Pozorište je mesto gde paradoksi postoje jedan pored drugog, gde suprotnosti čine jednu celinu. I jeste mesto slobode. Ne sme postojati tema kojom se ne možemo baviti u umetnosti. Ali se moramo baviti i umetničkim pitanjima, a ne samo pitanjima društva i politike, tj. pitanja umetnosti jesu i pitanja društva.
   
   Kakvi su vaši dalji planovi u ovoj sezoni?
   – Uskoro počinjem da radim u Novom Sadu predstavu Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile, po romanu Lasla Vegela, a posle u Narodnom pozorištu u Beogradu Majstora i Margaritu po Bulgakovu, pa na kraju godine u Novosadskom pozorištu režiram predstavu po komadu Ištvana Tašnadija Next.

7. Olivera Milošević