ЗА ЧЛАНОВЕ

ЈЕЛИСАВЕТА СЕКА САБЛИЋ                                   

Јелисавета Сека Саблић
Монографија посвећена добитнику „Добричиног прстена“
Издавач: Удружење драмских уметника Србије
Приредили: др Зоран Т. Јовановић и Тамара Бијелић
Објављена: 2012. године
Тираж: 500 примерака
Цена: 800 динара

ХОД У ЦРВЕНИМ ЦИПЕЛИЦАМА
(приказ монографије објављен у листу Новости, 2. јуна 2012;
 аутор приказа Вукица Стругар)

 
-Рођена сам у Београду, на Чубури, у болници која данас носи назив "За мајку и дете" у Тиршовој улици. Родила сам се 1942. године, у јеку рата и најстрашнијих опасности за мене, моју мајку и оца, јер моја мајка је била Јеврејка - Сефардкиња са Дорћола. Никада током рата није носила жуту траку. Када се удала за мог оца, Стевана, хришћанина и преселила на Чубуру, родитељи су је се одрекли. Није имала контакта с њима све док њену фамилију, пет сестара са децом, нису одвели у логор на Сајмиште - део је интимног поглавља "Моја мала аутобиографија" Јелисавете Секе Саблић, а у оквиру монографије која је ових дана изашла из штампе.
Питка и занимљива књига (приређивачи Зоран Т. Јовановић и Тамара Бијелић) појавила се у издању УДУС-а, као саставни део признања за животно дело "Добричин прстен". И у њој, наша велика, свестрана и омиљена глумица открива детаље из личног и професионалног живота, занимљиве, тим пре што и сама наглашава како никада није волела да прича о себи и другима: "ослобађајући се тако идентитета била је слободнија да ствара сопствено мишљење о људима и своје слике света"...
Тих тешких, четрдесетих година прошлог века родило се сво троје деце. Уз Секу и двојица браће Синиша и Бранко. Посебно место у њеном срцу припадало је ујаку, једином преживелом из мајчине породице који се спасао погрома одлазећи у партизане. После рата отишао је у Израел, одакле је из другог ратног пакла успео да јој пошаље пакет с црвеним ципелицама.
- Мој отац је пореклом са Баније, па смо често породично одлазили у његово село које се зове Мала Градуса. Тамо су људи били још гладнији него ми у граду, тако да им је отац често слао пакете из Београда. Могло би се рећи да је цело моје детињство заправо било лепо. Обележено сиромаштвом, али без муке, без глади. Отац је радио и бринуо да увек будемо сити. С друге стране, моја мајка увек је желела да изађе - у позориште, у биоскоп, била је жељна "провода", "луксуза"...Тако сам ја, као мала, стално говорила како ћу бити богата. "Кад порастеш, шта ћеш бити?" - "Бићу богата!" Наравно, у реалности је испало потпуно супротно од тога, иако сам остала при ставу да је веома важно обезбедити достојан живот који не подразумева понижења. Међутим, како сам одрастала, све више су ме занимале нематеријалне вредности.
Следе нежна успомене на мајку, детињство, школске дане, музичко образовање. Полако ју је обузимала љубав према глуми, "потпуно несвесну онога што је хвата и због чега".
- Талентован глумац игра са истим успехом и резултатом на свом почетку, као и на крају. И у средини. У почетку ходаш интуитивно, пролазећи кроз све потпуно природно и спонтано и тада ходаш најлепше могуће. Почињеш да се губиш и збуњујеш онда кад почнеш да размишљаш о начину на који радиш ствари, кад почнеш да се преиспитујеш како то ходаш - бележи у овој књизи Сека Саблић.
Пуно је успомена и на дане студија, професоре који су се смењивали, дипломски испит, први ангажман. Играла је у позоришту "Бошко Буха", с тадашњим момком Болетом Стошићем, кога су деца обожавала и звала "Боле из бурета". Из тог искуства настало је и једно занимљиво опажање о најмлађој публици:
- Ако си искрен и ако си заиста духовит, деца су прва која ће то приметити и препознати. Такође, као дечји глумац мораш бити и пенушав и лак да би прешао рампу. Ако заиста испуњаваш све те атрибуте, они неће викати, они ћете слушати...
После једне представе Арсе Јовановића на вечерњој сцени "Бухе", познати редитељ ју је позвао да игра и у његовој представи "Мачка у џаку", на сцени Атељеа 212. А Мира Траиловић је "у то време лукаво поступала - као са шаргарепом на дугачком штапу, час те повуче, час пусти, па поново цимне". На крају, коначно ју је ангажовала у Атељеу. О годинама, улогама и наградама које су потом уследиле у позоришту, филму и ТВ - готово је све познато. Али се не зна да је Сека Саблић још као тинејџерка записала у свом дневнику:
"Дај Боже само да у животу сваке вечери будем на сцени. Ништа ми друго не треба, само да будем на сцени".
Та тако велика и блистава жеља јој се испунила. И не престаје да испуњава све ове деценије...

Узори
- Не волим узоре и никад их нисам имала. Очаравале су ме неке представе, али никад се нисам посебно лепила за неко име. Сећам се свих представа са Миром Ступицом, па божанственим Плешом... Те целе генерације коју сам гледала док још нисам постала глумица. После, на Академији, почела сам да их посматрам много критичније. Било је и лажних величина, које су нестале, избрисало их је време.

Љубавник и муж
- Мени је глума све дала: сигурност, радост, срећу, апсолутно све. Никада, али никада није ишла науштрб мог приватног живота. Можда нисам била у прилици да се двоумим, рецимо да неки дивни љубавник или муж постави услов: или ја или позориште! Када сам била сасвим млада, изјавила сам да не бих глуму ни за царство дала! Мислила сам на Грејс Кели, како сам наивна и блесава, мислила сам: баш је глупа што је напустила глуму да би била принцеза! Толико сам волела глуму. Нисам имала та искушења у животу да нешто жртвујем ради глуме.