ЗА ЧЛАНОВЕ

МИХАИЛO ЈАНКЕТИЋ                                    

Михаило Јанкетић
Монографија посвећена добитнику „Добричиног прстена“
Издавач: Савез  драмских уметника Србије
Приредио:Вељко Радовић
Објављена: 2004.г.
Тираж: 500 примерака
Цена: 800 динара

БИОГРАФИЈА КАО ПОВЕСТ ЈЕДНЕ ЕПОХЕ
(приказ монографије објављен у Позоришним новинама "Лудус" број 120/121; аутор приказа Александар Милосављевић)

Од рођења у Новом Саду, тачније Петроварадину, до "Добричиног прстена", награде која се додељује најбољим овдашњим глумцима за животно дело, и формалне потврде статуса неприкосновеног драмског уметника, сврстаног раме уз раме са двадесет великана, такође лаурета "Прстена" (уз низ који започиње Љуба Тадић 1980. године, а којем се концем прошле године прикључио Петар Банићевић), живот Михаила Мише Јанкетића је на моменте личио на драму, довољно велику и озбиљну да би у њој он сам данас могао да заигра главну улогу. Па ипак, поједини тренуци његове биографије могли би да буду драмски интерпретирани и на начин изразито сентименталан, нежан, можда у мелодрамској форми, али би се и у њој, опет, Јанкетић сасвим комотно осећао као глумац.
Но, док у диктафон Феликсу Пашићу говори властиту животну причу, присећа се појединих момената са дистанце од неколико деценија, Миша Јанкетић заправо реконструише своју каријеру, вођен и провоциран вешто постављеним питањима, он открива релације успостављене између стварности коју је приватно живео и оне коју је кроз улоге градио на сцени, а та његова сећања звуче попут узбудљиве комедије у којој није тешко замислити овог глумца као носиоца главне роле. А све то би, без обзира на жанр, могао и да на сцену постави исти тај Јанкетић који, као професор глуме на новосадској Академији уметности, режира испитне представе својих студената, а управо хвата и залет да се јавности представи и као професионални редитељ.
Постепено, током разговора, пред читаоцима се кристализује слика човека и драмског уметника Мише Јанкетића, али око тог портрета сасвим јасно разазнајемо и портрете Јанкетићевих колега, пријатеља, глумаца, редитеља, писаца, баш као што се изоштрава и слика времена чији је Јанкетић био актер. А то је била епоха највеће славе Југословенског драмског позоришта, време у којем су се настајале неке од највећих представа овог театра, али и када су забрањене Тикве, кад су се догађали многи драматични ломови, па и интимни, у души и свести глумца који је у првој домаћој инсценацији Сартрових Прљавих руку играо младог Игоа, и сам у то доба занесени левичар, да би неколико деценија доцније, такође у ЈДП-у, заиграо у новој верзији истог комада, али као Одерер, политичар лишен свих илузија. У том луку између Игоа и Одерера ваља посматрати и комплетну Јанкетићеву каријеру, дакле као парадигму читавог времена, једног дела повест Југословенског драмског, али и београдског, српског, домаћег театра.
Главни, али и најобимнији део монографије чини разговор који је с Јанкетићем водио Феликс Пашић. Као код психоаналитичара, у овом случају савршено театролошки верзираног новинара и позоришног критичара, Јанкетић је кроз пет чинова, како је ову животну сагу структурисао драмски писац Вељко Радовић, приређивач књиге, заправо исповедио своју животну причу, саговрника, а с њим и читаоце монографије, провео кроз свој живот, присетио се родитеља, драматичног детињства, а посебно детаља везаних за почетак изузетне глумачке каријере.
Осим поменутог интервјуа, у монографији су објављени и текстови Бора Драшковића, Мире Ступице, Драгослава Андрића, Светлане Бојковић, Бранке Петрић, Раде Ђуричин, Благоте Ераковића, Ивана Бекјарева, Луке Хајдуковића, изводи из критика о представама у којима је играо Михаило Јанкетић, као и богата театрографија (припремила Јелица Стевановић) везана за Јанкетићеву каријеру.
У Савезу драмских уметника Србије започете су припреме за објављивање монографије посвећене прошлогодишњем добитнику "Прстена" Петру Банићевићу. Генерални спонзор Награде за животно дело "Добричин прстен" је Фонд Мадлене Зептер.