ЗА ЧЛАНОВЕ

КЊИГА ПЕСАМА И СЕЋАЊА-ЉУБИША БАЧИЋ "МОЈ ЖИВОТЕ, МАЛО ЛИ ТЕ ИМА"

Издавачи: Савез драмских уметника Србије, Атеље 212 и Центар за културу "Стари град"
Приредио: Феликс Пашић
Објављена: 24.03.1999.г.
Тираж: 1000 примерака.
Штампање књиге омогућила је штампарија МТС Гајић из Београда.

приказ другачије
ПРОЛАЗНОСТ ЈЕ УВЕК СЛАВНА
или над књигом
"Мој животе, мало ли те има"
(Аутор приказа: Бранко Брђанин Бајовић, Бања Лука, Република Српска, 27. маја 1999.г)
Ово није књига - ово је један живот. Прошао. Један живот који је стао између уводних и завршних стихова прве пјесме, без наслова, којом - ни мало случајно - почиње поетско свједочанство Љубише Баје Бачића:

"Још пре но што сам се родио,
цео мој свет се у сну догодио.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
И сви смо чекали тај хлеб што се меси
и живот што ће да нам се деси."

За наслов овог словцета о дирљивој, драгоценој, "малој - великој" књизи, мислимо са разлогом, узимамо последњу реченицу записа БАРДОЛФ, Бајиног сјећања на његовог (како сам каже) "пајташа" Бранка Вујовића: "Пролазност је увек савремена", јер шта је друго и ова књига и било која и каква књига, него споменик пролазности. Или, како Бачић каже: "Успомене постоје док постоје они који су их доживели - после тога су ништа". Али, тој резигнираној констатацији додаје и жижак из кандила наде: "Тако настају митови па, у многим случајевима, и поезија". Алхемија којом настаје поезија сасвим сигурно је и нешто више од тога, али је наш аутор оним наводом јасно упро ријечју у извор чуда из кога је настала његова поезија. Све ове пјесме, окупљене под једним кровом, заједничким и носталгичним насловом "Мој животе, мало ли те има", носе на себи управо печат те и такве спознаје. А, као и свака права (треба ли рећи "велика"?) поезија, у сржи и клици сваке пјесме чува слику. Казује то, директно, и наслов једне од њих, "Слике у окну", и још више, низ слика од којих се упреда потка поезије Љубише Бачића.

"Далеко по неком крову лењо пролази мачка Тихи уморни црви последњу зидину руше Мали пси неба растржу детињи леш облачка у ропцу бесмисла гине бледа једначина душе"

Ето, у малом, обрасца по коме настају пјесме Љубише Бачића, Пјесника. О глуми, о кафани, о његовим мртвим и живим пријатељима, о записима и сјећањима на позориште и живот, нека говори неко са више права и позвања. Обратимо овдје пажњу на замајац "очуђавања" природе као основни извор пјесмотворности Бачићеве: све почиње из ока, из виђеног (мачка на крову), али је већ у првом дато да се наслути како то није обично виђење, него прије визија - све је то "далеко", "по неком крову", те стихови намах престају да буду "извјештај", а постају "доживљај". Већ у другом стиху, којим "тихи уморни црви" обављају свој слућени а невидљиви посао и "последњу зидину руше", пјеснички поступак подиже се на вишу раван и пред собом имамо још више визију него слику. Наглашена метафоричност ове поезије (а што је друго поезија и пјеснички језике, ако не тропи, слике и метафоре) у трећем стиху изводи пред нас "небо" које је све прије него оно над нама. "Мали пси неба растржу детињи леш облачка", гдје се сада свијет приоритетно исказује преживљеном сликом, која са стварношћу задржава тек овлашну везу, да би се - коначно строфа сурвала у четврти стих: "у ропцу бесмисла гине бледа једначина душе", у коме више нема никакве слике, никаквог непосредног повода и стварносног еталона, према коме се успоставља однос. Тако ова пјесма постаје лирски запис слућене скоре смрти, смрти свега - од неба, преко црва, до душе. Али - и то је (весели) парадокс ове поезије - пјесме Баје Бачића нити су песимистичне нити песимистичке. Дубоко укоријењене у православни и хришћански постамент, оне и смрти прилазе са балканском жовијалношћу, у којој провејава хедонизам, а која резултира слављенем живота, чак и онда када пјевају о смрти. Остало, о пјесмама из књиге "Стена гологлава", СКЗ, 1995.г, рекао је и прије, и потпуније и са више знања и познавања, Б.М. Михиз. Нама остаје само да подвучемо још понеки стих, још неку слику и импресију: "Ниједан Олимп нема толико богова нових / чини се, има више богова него Грка", свједочи Бачићев однос према деформацијама људи и времена, а све без грча, без и трунке гласне осуде или злобе. Само пантеистички осјећај и осјећање, само хераклитовско упозорење, елиптично:

"Новине доносе вести, вечите огласе смрти и смењују се дани, годишња доба, људи, безгласна вода тече, велики точак се врти, време нам куца рачун и почиње да суди."

Са свјешћу да је вријеме ту да нам суди, настајала је и ова књига, али и ови записи и пјесме. А са рафинманом пјесника прве врсте настала је слика: "Као коза со / сунце облизује стакласти асфалт". Да је само тај један стих објављен, пред нама би била поезија првога реда. А, слава Богу, није. Пјесме Љубише Бачића ће се читати, говорити и памтити и у будућем времену, дуго, онако како су и настајале. Јер, Љубиша Бачић је био, уз све остало, пјесник. Слава му!